Susret

“Topla je, kao živa ,

zelena beležnica, od dugog stajanja u mojoj ruci, a otvorio je još nisam ni reči zapisao u nju, iako jasno vidim ono što bih hteo da zabeležim.

Sav sam vreo i podrhtavam od dugog pešačenja. San me hvata. Bojim se da ne zaspim i da ostane nezabeleženo.

Ide.

Vidim je na planinskoj kosi, struk joj se gubi u livadi a glava stoji pravo, sa visinskim nebom kao pozadinom.

Osmehuje se.

Tada joj se oči žare a razdvojene usne lagano podrhtavaju, kupe se jedva primetno, kao od pomisli na nedozrelo voće.

Taj retki osmeh, sastavljen od skupocenih protivnosti – svetle oči i laki grč usana – nestaje brzo i potpuno, i tada meni izgleda da ga nikad nije bilo.

Tako je nestvarno kratak i tako se lako briše.

Šta sve nije viđeno i rečeno i šta sve neće ostati zabeleženo?Šta sve nisu ljudi uspeli da kažu jedan drugom i sačuvaju zauvek?

A ovaj osmeh, mađiju njegovog kratkog veka i brzog nestanka – zar nikad, niko nikome?

Znam , sunca su se rađala i kontinenti tonuli a da nikog nije bilo da to vidi i zabeleži.Pa neka!

Ali taj osmeh! Zar da zaista potone u mom snu i zaboravu?

Ispada mi beležnica iz ruku.

Savlađuje me umor i uspavljuje opoj planinskog vazduha.

Spava mi se.

Sve se bojim da ću zaspati i sve se teže otimam snu.

Neću stići da kažem.

Zaspaću.”

Ivo Andrić

Advertisements
This entry was posted in nemiri and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s