” Omnia mea mecum porto”

“Svako nosi sa sobom sve do kraja ostatke svog rođenja,sluz i ljušturu jednog prasveta.”

 Hese

“Da se iz ništa ne može sagraditi nešto jasna je stvar.

Slobodno bi se moglo reći, da je Hrišćanstvo nakalemljeno na staru veru Slovena, i da je tako stvoreno naše Rasno Slovensko Hrišćanstvo, i samo se na taj način tako ukorenilo i do danas održalo.

Uništiti veru i kultus Peruna, Svetovida i Svaroga, bilo je skoro nemoguće, naročito ne za tako kratko vreme, koje nam označava Nestor; odenuti međutim, ta ista božanstva u hrišćansko ruho, i dati im druga imena (obično hrišćanskih svetitelja) pa skoro sve ostalo ostaviti po starom, bilo je već mnogo lakše. Krsna slava, Badnjak, Božić, daće, koljivo u oči Sv. Nikole, božićni i slavski kolači, vatre u oči Lazareve subote, venci na Ivanj-dan, ivanjski kresovi, sve su to dokazi isprepletenosti neznabožačke i hrišćanske vere kod Slovena.

Nejasno i neshvatljivo nam je, zašto treba sumnjati u zabeleške Nestora Letopisca o Perunu na primer, kad se Perunov kultus, skoro nepromenjen do danas sačuvao pod imenom biblijskog proroka Sv. Ilije, kad nas i danas bezbroj imena i mesta podsećaju na njega. Zašto sumnjati u kultus Svetovida, kad se obred njegov, kako ga opisuje Saks Gramatik, sa vrlo malenim izmenama, do danas sačuvao u našem Badnjem večeru?

Zašto sumnjati u verodostojnost Volosa, kad nam se do danas ime njegovo održalo u folkloru?

Ne možemo nikada da poverujemo u to, da su zabeleške svoje stvari hroničari izmislili, ili da su ih pisali sa bilo kakvom tendencijom, a ponajmanje sa onakvom, kakvu im podmeću skeptici u proučavanju Slovenske mitologije.

I ako su hroničari, mestimice, pisali o starim Slovenima i njihovoj veri u tonu mržnje, ne treba zaboraviti da su to bili srednjevekovni hrišćanski kaluđeri, i oni su, tvrdo verujemo, ili bili očevici onoga što su pisali, kao Helmold, Saks Gramatik, Titmar, nemački hroničari, i hrišćanski misionari; ili su pisali po čuvenju, po sećanju, na osnovu još starijih dokumenata; ili napokon po pričanju staraca, kao Nestor, delimično i nemački hroničari, pa prevodilac Malaline hronike, pisac Ipaćevskog rukopisa i pisac Slova o polku Igorovu.

Rivalstvu između Carigrada i Rima, ima se zahvaliti, da su se sačuvali toliki silni običaji, obredi i kultusi, naročito kod Slovena pokrštenih istočno-pravoslavnom verom.

Ako dodamo ovome opšte poznati, i istorijom potvrđeni slovenski konzervativizam, u koji danas niko više ne sumnja, još nam je više jasno, da jednom tako konzervativnom narodu nije bilo tako lako naturiti odjednom jednu posve novu veru, za koju on pre toga nikad nije čuo.

Slovenska mitologija je politeističkog karaktera ali zato ipak ima jedno vrhovno božanstvo, jednog boga bogova, kome su potčinjeni svi ostali bogovi.

Karakteristično je za Slovene i to, da imaju uz panslovenska, opšte poznata i štovana slovenska božanstva, i lokalna božanstva pojedinog plemena ili grada, koje dotično pleme ili grad iznad svega obožava.

I veliki praznik Svetovidov opisuje nam vrlo lepo Saks (Saks Gramatik), a naročito važno u ovom sledećem odseku je to, da nas mnoge pojedinosti podsećaju na verske obrede sa hrišćanskim svecima.

“Evo kako se svetkovaše veliki praznik ovoga idola.

Jedanput u godini, kad se sabere letina, skupi se gomila naroda ispred hrama, da prinesu na žrtvu životinjske glave, i svi učestvuju u ovoj velikoj religioznoj gozbi. Sveštenik, koji protivno običaju zemlje nosi bradu i vrlo dugu kosu, jedini je imao pravo da uđe u svetilište. Dan pre te svečanosti on je brižljivo očistio metlom sav hram, gde on takođe jedini ima pravo ući, pazeći dobro, da ne diše dokle je tu. Kad mu je trebalo da udiše vazduha, istrča na vrata, da božanstvo ne bi bilo okuženo dodirom jednoga čovečijeg daha.”

“Sutra dan, kad se skupi svet pred vratima, žrec uzme sud iz idolovih ruku, i ispituje: da li se tečnost u sudu smanjila od ranije obeleženoga znaka. Ako jeste, onda on predskazuje oskudicu, siromaštvo u proizvodima u idućoj godini; u protivnom slučaju predskazuje izobilnost. Po ovim znacima on unapred obaveštava, da li će biti malo ili mnogo koristi od zemaljskih proizvoda.

Zatim to piće od prošle godine prospe po nogama idolovim u vidu prelivanja žrtve, pa napuni rog novim pićem. Odavši kipu poštovanje, čineći da mu nudi da pije, počne onda od njega svečanim prizivanjem tražiti svakojaka dobra za sebe i za otadžbinu, bogatstvo i slavu za građane. Onda od jednom proguta sve ono što je bilo u sudu, ponovo ga napuni, pa metne u desnu idolovu ruku.”

“Posle ovoga donesu pred kip jedan okrugao i kao stas čovečiji visok kolač, posut medom; sveštenik zađe iza kolača, i pita narod, da li ga vide. Ako odgovore da ga vide, on izjavi želju: da ga do godine ne vide. Ova želja znači: ne da žrečeva ili narodna sreća do godine bude bolja, već da je dogodišnja žetva obilnija. Zatim pozdravi narod u ime idola, opomene ga, da ostane postojan u svojoj pobožnosti i u prinašanju žrtava, a zato mu obećava izvesnu nagradu u pobedi na suhu i na moru.”

“Ostatak dana posvećen je gozbi; jedu meso životinja na žrtvu prinesenih. One ih tada navedu i na neumerenost. Nu na ovim gozbama povrediti umerenost i trezvenost, znači učiniti akt pobožnosti. Svi ljudi i žene daju svake godine za kultus bogu po jedan novčić. Žrecu dodeljuju trećinu plena, kao da je on doprineo pobedi. Za svoju službu on ima tri stotine konja i toliko konjanika. Sve što se oružjem ili krađom zadobije, poverava se čuvanju sveštenikovu. On pravi zastave i ukrase. Pljačku čuvahu u sanducima, u kojima bejaše dosta srebra i upotrebljene materije.”

Interesantno bi bilo podvući neke sličnosti između kultusa Svetovidova i našeg običaja na Badnjak.

Kao god što se i Perunu i Svetovidu palila žrtvena vatra od hrastovih drva, tako mi još i danas palimo dan pre Božića hrastov panj, badnjak.

Na badnjak se sipa zrno žita ili kukuruza, a na njega se meće voće (jabuke) pa se sve to pali, kao da se nekome žrtvuje.

U isti mah biće nam jasno otkud nam je običaj da se mese božićni kolači, i slavski kolači uopšte. Pa i koledarska pesma:

“Da okupam koledo – mladog boga koledo – i božića koledo”

Da okupam, koledo
mladog Boga koledo
i Božića koledo.

Koleđanin u kući

Dobar veče koledo
domaćine koledo
zatekosmo gde večera
na trpezi vino pije
tvoj govedar kod goveda
krave ti se istelile

sve volove vitoroge
kobile se izždrebile
sve konjice putonoge
ovce ti se izjagnjile
sve ovčice svilorujne
Čobanin se naslonio
na ralicu orovovu
Tud prolazi mlada moma
da podkine tu grančicu.”

izgleda da više pripada Svetovidu nego našem Božiću.

Običaj da se neko sakrije iza kolača i pita ostale da li ga vide, kako nam to opisuje Saks, očuvao se do danas.

U Maloj Rusiji spremaju poslednje veče u godini mnogo kolača za večeru. Nameste ih jedan na drugi pred domaćinom na stolu, i isteraju decu na polje. Oni se vrate i pitaju: “Gde je otac?” “Zar me ne vidite deco?” – pita ih on iza kolača. – “Ne oče”. – Na to otac – “Da Bog da, da uvek tako bude, da imamo uvek toliko žita kao večeras.”

Pripovijedaju da se u Hercegovini milaju na Božić s česnicama, tj. uzmu dvojica česnicu, pa je okreću među sobom i pita jedan drugoga: “Milam lise” (tj. pomila li se iza česnice)? Onaj mu odgovori: “Milaš malo”. A onaj prvi onda reče: “Sad malo, a do godine ni malo” (tj. da rodi žito dobro, i da tako velika bude česnica da se ni malo ne pomila iza nje).

U razna godišnja doba i u razne faze borbe prirodnih sila, slavili su Sloveni i različite praznike. Među najznačajnijim praznicima, koji su sećanje na praznovanje zimskog obratnika do danas održali, spadali bi Badnjak i Božić (kolenda, ovsen, kračun). Najznačajniji praznici proletnje ravnodnevnice bili su praznik Rusalija i letnica; u letnjem obratniku praznovali su se praznici (ka[n]palo, jarilo krěts´´ sabot´´ka, /G. Krek: op. cit./ od kojih su se neki do danas održali.

Ovim praznicima valja dodati i praznik u čast domaćih bogova i predaka, koji se do danas očuvao pod nazivom krsna slava.

Slava, Badnji dan i Božić su se prema tome sačuvali iz stare religije, i tek su kasnije kristijanizirani na taj način, što su dobili hrišćansko objašnjenje i simvole, dok je sve drugo ostalo po strom.

Koliko su Sloveni bili konzervativni, i kako su teško napuštali svoju staru veru i praznike, vidi se i po tom, što hrišćanstvo nikako nije moglo da istisne praznik “nepobednog Sunca” koji se slavio oko 25. decembra, nego je u IV veku taj isti datum (25. XII) uzelo za dan Hristova rođenja, pa je tako istisnulo još i neke druge praznike zimske solsticije, a dalo je tom starodrevnom prazniku Božića novo objašnjenje.

Po rimskoj Novoj godini calendare nazvali su mnogi narodi (jugoistočna Francuska, Švajcarska, Rusija, Srbija, Bugarska, Mađarska, Rumunija, Grčka i Arbanija) svoj Božić ili božićne običaje “koledo, kolendo”, otud kolendati. /Dr V. Čajkanović: “Nekolike primedbe uz Srpski Badnji dan i Božić” God. N. Čupića knj. XXXIV./

Spasoje Vasiljev (1928.godine.)

 

*

” Božić kao svetovni praznik se u našem kraju slavio slično svuda i na selo i u gradu.

Na badnje veče kod nas -u moje rodno selo Predanča-a i u selo Kruševica, kao i u ostalim selima brdsko planinskog dela Vlasotinca-negde  pedesetih godina 20. veka   nekako spremalo se ovako:

-se omese ’lebovi: polje, krave, svinje, kokoške, kuća, lozje, gumno, bačva i orašnjak (to je banica-ispeču se kore i naprsku se sa orasi i sa vodom)

-pa se iznese u belu mušku košulju sa bosiljkom i ženkom.

Domaćin ide predveče i odseče badnjak(cerovo drvo mlado).

Badnjak drvo se iseče na komade, pa se unosi uveče u kuću sa slamom i badnjakom. Domaćin čukajući na vrata-ulazi  u kuću i viče:

“Ej mečka odnese orašnjak, dobro veče, došla nova godina, sas jaretinka, sas pračetinka, steletinka,sas dečica ( sve se izgovara što im je milo u kući)-a članovi porodice u kući izvlače slamu i izgovaraju:“me… kuji…mu…be..“-bleju, rikaju, piskaju:piju, piju…

To je bilo 60. godina 20. veka, a kasnije  se uveče seko badnjak(mlada cerovina)

-tri puta udarilo sekirom, pila rakija za blagoslov, tako da je drvo padalo u pravcu izgrevanja sunca. Badnjak se unosio unutra, sa malim zavežljajem slame, uz lupanje vrata onoga ko unosi badnjak(domaćin kuće) i radosnim rečima:“dobro veče,nosim vam badnjak u kuću,  unosim vam radost u kuću, stiže mladi Bog.

Sa slamom domaćin ide po kuću i vika :„kvak, kvak…“ -a deca idu po njega  i viku:“piju,piju..“-oponašajući kvočku sa pilićima.

Sve što se spremi za  badnje veče se stavlja  na sto na kome domaćin zapali sveću uz ritual. Više se badnje veče nije slavilo na slamu u kuću.
–   Tada domaćin izgovara:“rodio se mladi Bog“-a članovi kuće odgovaraju-„ zaista se rodio“.

Od badnjaka isečenog na komadiće prave se krstevi, koji se prave sa belom vunom i sa crven (alen) konac i na treći dan Božića (Stevandovdan) se stavljaju po njive, na stoku i na kuću. Naravno pre toga se badnjak stavlja da sagori u oganja, a kstevi sa belim kočakom se odnosi i na gumno, a zatim se slama na koji se slavi Božić, pali drugog dana Božića, a oni koji neslave. slamu pale trećeg dana Božića.

Kad se slama pali drugog dana božića-viče se:“ koliki mi glas. toliki mi klas“.Od slame za badnje večeri prave se kolca i stavljaju na svako voćku, da bi rodile. tako idu od voćke do voćke naročito deca brat i sestra i brat izgovara:“sestro  sad ću da je sečem“-na to ćesestra:“nemoj brate da je sečeš, će da rodi“.

Dobro odgovara brat-pa je zakite se stavlja kolce od slame na tu voćku da rodi . Na drugi dan božića, muž ide od drveta do drveta sa  ženom i kao da zamanjuje sekirom  sa izgovorom:“ ženo da ga sečem“-a ona odgovara:“nemoj će da rodi“.
–   Na badnje veče se sprema posna večera: pasulj, posna sarma, posna banica, kuvane voćke, kuvane i pečene   pečenke, šećer. smokva, kuvano žito, orasi-sa koleđanicama(meseni hlebovi): polje, gumno, kuća, krstina –žito, stogovi sena,  „koleđan“(hleb)  u vidu „kruga“ prstena-koji je čuvan do đurđevdana kada se preko njega promuzuvale ovce na prelmaz, sa verom da će Bog dai više mleka.

Mesi se  Kolač i kravajče-sa parom u njemu, lomi se u toku večere i prvo se stavlja parče hleba za kuću, pa domaćina i tako redom  za svu čeljad, pa kome se padne para, smatra se da ćebiti srećan i imaće para cele godine.

Na badnje veče   u sobu se stavlja ragoža-ispletena od ražene slame, na kojoj se  nekada spavalo na „zemlju“(pod sobe), pa na slamu pokrovac od kozinu dlaku napravljen i sve što je spremljeno se stavlja na pokrovac. Onda posle unošenja badnjaka u sobu, domaćin zapali sveću mladom Bogu, zatim domaćin seče kolač. kad se kolač seče kaže se:

“ kristos pomeđu nas-„jedan govori, a drugi odgovara :“jes da bude“.

Govori se tri puta. Naravno svi članovi u kući se tada krste, prilikom sečenja kolača i davanja blagoslova.

Prilikom sečenja kolača, domaćin izgovara blagoslov ovako:

“Jedni sekli, drugi se rađali, pune bačve sas vino, burići sas rakiju, ambari sas žito…“. Hlebovi(koleđanice)-koji imaju određeno značenje:kuću, stoku, njive, lozja…-ostavlja se i seče se pri stoku, u lozje i u njivu, a koleđanini:kravajče sa oznakom „krsta“ i kravajče sa oznakom žito-krstine, nosi se u njivu, preseče se  i nabije na krst nasred njive-kao blagoslov gomile snopova u njivi. Krstina je zdenuto snopje  „na krst“ od 16 snopova „unakrs“ U starija vremena kravajče sa parom se delilo ovako

:prvo Bogu, kući, domaćinu, pa redom ukućanimja. Naravno da onaj ko ga lomi i deli, on mora da žmuri da bi podela bila pravedna.

Naravno onaj kome se bude pala para, biće srećan cele godine, ali ukoliko se padne para Bogu, onda se treba isklepati ralnik ralnika za oranje njive-a verovalo se da čim se para padne Bogu, da će se roditi dosta žita:pšenica, ječam, ovas i raž-zavisno od područja uspevanja  žitarica.
–   Kravajče se lomilo pred večeru. Pred večeru se iznosi banica  „orašlika“ i vikalo:“ lisice, kurjaci(vukovi) ajde da večeramo“-prvo se poziva i ponudi divljač, pa se malo škripnu vrata-kao da su jeli.

Neki uveče stavljaju med i kravajče(deo) i ujutru ako se ženština(ženska osoba) prva oblaži(proba-uzme), onda će stoka biti ženska, ako se prvo oblaži muška strana, onda će stoka biti muška.

Negde se voćke(kuvani kompot od suvih šljiva) gotve (spremaju) ujutru, pa se prvo žensko zablaži(proba) od divljač, da bude ženska stoka. Kravajčetija(koleđani-hlebovi:krave, polje i bačve se  lome u njivu ujutru, a sve ostalo uveče.

Od čorbe od voćke(kompot od  sušenog voća) se maže vrat kravama, da ih „neubija“  vrat , kad vuku jaram-bilo kada se ore ili vuku zaprežna kola.
–   Kad se kadi-tri puta se opkoli, a svi se krste, da đavoli pobegnu od tamnjana-izgovara domaćin kuće. Ujutru se malo lizne od pečenke(vrsta tikve), da  ni nevata gorušica. Od kolač i od kuću stavlja se kude gori badnjak-a ženska strana treba da pogleda kako gori badnjak, da su telci i jagnjci  rađaju  ženska.

Na badnje veče se kriju stolice, kudelje, igle i vretena

(a kašike se kriju na sveti trivun-kad su verige zimi-da se ne kusa da pilitija:vrane, sojke i druge divlje ptice i  druga divljač- leti ne kljuju carevicu(kukuruz-posejanu na njivu ili kada uzreje u klasovima)-a igle i vretena se kriju, kad se žnje da trstika ne rčne(ubode) u oko.

Za badnje veče troše se orasi, da se vidi kakva mu je sreća, zdravlje, a kad se izlomi onda se  izlomljene ljuske bacaju u ćošku sobe, pilitija(kvočka da ih izvodi) da se izvode, a ako se bacaju celi orasi-će da budu mućci ispod kvočku.

Orasi se bacaju u sve četiri ćoške(strane) sobe-da se igraju jaganjci.

Šećer sa badnje večeri  se ostavlja kao lek  za gušu(grlo) ili kad stoku boli oko.

Posle večere na badnje veče svi se celivuju (ljube) da ovce čuvaju jaganjci. Na badnje veče muž rgne(mune-rukom) ženu u slabine a žena rgne njega u slabinu, da bude kuća vesela čitave godine, da bude zdrav i onda gazda-domaćin kuće zapeva.
–   Koj prvi vidi pregorel badnjak, prvi će vidi tele kad se oteli krava. U torbičku (torbu-izatkana od kozinu, ) se stavi:barut, žuti šećer, smokva, orasi, voćke (sušeno voće), jabuke, krompir. barut se stavlja kad se deca nešto prepadnu (preplaše). To sve služi kao lek.

Pasulj se zakopa u zemlju da krtica ne kopa.
Na badnji dan  se  zakolje prase i devojka uzme i napraj drvo i obrne crevca i kad izađe na igranku-sabor, ona  s onoj drvo pipne ili mune momka i on gu mora uzme kao što se obrtu creva
Na badnji dan poseje devojka ovas na drmnik(mesto gde se sekirom seku u dvorište drva) i kad nikne ovas, na koga narekne, za toga će se devojka uda.
Od badnje veče voda od voćke stavlja  se ujutru na sisama krava, da budu meke za mužu, a pasulj od badnje večeri se zakopa u zemlju, da krtica ne kopa- a krtica kopa što se na astal tura grne
Na badnji dan se zakolje kokoška i prase na ražanj-pa se stavi leća (sočivo kao grašak)  i metne se u kokošku i u prase i toj se ispeče na božić i kad se potroši  prase, toj se ostavi za lek  za svinju
Na badnji dan -’lebac od badnji dan se stavi pod glavu, onda se momku u  s’n prikaže  koju će devojku da uzne
Na badnje veče  uzne devojka pa poseje ov’s i kaže na ov’s:

“Da dojde knoći njon mom’k da uzne da žnju

Glamnja  (žar) od badnjaka se čuva od besnilo, a ujutru se i banica stavlja u glamnju od badnjak i stavlja se kad se nekome nešto nadigne.

Šumke od badnjak stavljaju se u odžak da prestoje i stavlja se kad se nekome nešto digne na ruku ili nogu….

–   Ujutru na Božić kad se ljudi sretnu, jedni drugima kažu

:“ Hristos se rodi“-drugi odgovara:“Vaistina se rodi“ ili

„ Dobro jutro-rodio se mladi Bog“-a odgovara se:“Zaista se rodio“.

Na Božić ljudi da budu raspoloženi i da se nesvađaju(da bude arno-dobro u toku celegodine).

Od prvi božić su nekršteni dani i iskaču karakondžule(bolesti-plašilo) do Sveti Jovan Krstitelj(20.januar)

-dotle i koleđani negde pevaju, tad se stvaraju sotonje-osotonje.

U narodu se tumači karakondžuča-muški đavol ili karakondžula-ženski đavo.
Na badnje veče zakolje se kokoška i stavi se veriga i stoji dok projde božić i t’g se uzne i služi kao lek-kuj nemož da spi turi se pod glavu noćom da bajagi spi.
Na božić uzne se krst iz vodu -kad budu vodice i zajde se crkva s barjak i idu svi iz selo da zajdu crkvu. kad pojdu da zajdu crkvu kad izvade krst iz vodu na vodice(krst se tura na božić do vodice su nekršćeni d’novi).
Na badnje veče zakolje se kokoška i stavi se veriga i stoji dok projde božić i t’g se uzne i služi kao lek-kuj nemož da spi turi se pod glavu noćom da bajagi spi.
Na božić uzne se krst iz vodu -kad budu vodice i zajde se crkva s barjak i idu svi iz selo da zajdu crkvu. kad pojdu da zajdu crkvu kad izvade krst iz vodu na vodice(krst se tura na božić do vodice su nekršćeni d’novi).
Kad pisku pilitija –toj su nekrštena deca, što su se rodila od božić do vodice-i koje umre ono otide pod vedro nebo i dete piska.
Krst stoji u crkvu u vodu-od k’d se odseče krst, napraj se i posle kuj oće plati, on nosi krst-a krst nosi kuj neje sa zdravje, a nosi krst da ozdraveje. Kladanac se kiti na vodice(zima-polse božića) i pije se voda kroz bosiljak na vodice da bude za zdravje.
Taj pilitija su nikakava, nesu kosovi a crna su i žive u branište, liče na kosovi a nesu kosovi.

*

Danas se skoro Božić slavi podjedanko isto i u selima i u gradu. retki idu te seku Badnjak, izvode obred sa tri puta udaranje sekirom, krstenje, pijenje rakije uz blagoslov i donošenje badnjaka ispred kuće i i unošenje slame u kuću.

Mahom se ide po „šumkama“-granjke od cera-hrasta, se prodaju na pijac ili se ide po njih izvan grada ili sela.

Često sa njima „kite“ kola, pa ih možete videti svuda  po gradu.

Sprema se  večera, izvode po neki običaji vezani za „traženje pare“ u kravajčetu, a ima još po nekih seljaka koji ispoštuju stare običaje na   njivama sa poljem, voćnjacima(odnose se  „kolca“ od slame-kite voćke) i vinogradima.

Mahom se i na selo i naseljenici iz sela u grad na periferiji peku prase  na ražanj-ostao stari običaj, da bi se u predzoru pucalo sa petardama-negde i iz vatrenog oružja, a nekada se pucalo u vreme mog detinjstva sredinom 20. veka pomoću  prangije, koja se „punila“ barutom .

Nažalost ta „pucnjava“ se nastavlja i po ceo dan-šenlučenje iz vatrenog oružja, pa se često dolazi i do povreda.

Sada se često koristi „jutarnji pozdrav“-rođenja Hrista, ali pomalo je to sve veštačko, nema onu pravu vernost u rečima i osećanjima.

Danas ima i kolektivno paljenje badnjaka, koga organizuje pravoslavna crkva u gradu. Narod se ipak negde okuplja, što je važno za njegov opstanak u ovim smutnim vremenima.

Svi mi koji  pamtimo stare običaje i smo učestvovali u radostima božićnih običaja, pomalo sa setom se sećamo svoje prošlosti i radujemo se što se naša tradicija nastavlja,

pa makar i u nekom drugom obliku.”

Zapis : Miroslav Mladenović (1970.godine.etnolog)

Advertisements
This entry was posted in pagani and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s