Winter moon

“Prečnik Alefa je mogao biti oko dva-tri centimetra, ali u toj kuglici je bio sadržan svemir, u prirodnoj veličini. Svaka stvar (uzmimo, ogledalo) je bila beskonačan broj stvari, zato što sam je video jasno  iz svih tačaka univerzuma.

Video sam skučeno more, video sam svitanje i predvečerje, video sam mnoštva ljudi u našoj Americi, video sam srebrnastu paučinu u središtu crne piramide, video sam nebrojene i bliske oči kako se ogledaju u meni kao u ogledalu, video sam sva ogledala na ovoj planeti i ni u jednom svoj odraz, video sam u zadnjem dvorištu u Ulici Soler one iste pločice koje sam video, pre trideset godina, na ulaznom tremu jedne kuće u Fray Bentosu,

video sam grozdove, sneg, duvan, rudne žile, vodenu paru, video sam ispupčene ekvatorijalne pustinje i svako zrnce peska u njima, video sam u Invernessu ženu koju nikad neću zaboraviti, video sam zanosne vlasi, veličanstveno telo, video sam rak na sisi, video sam krug osušene zemlje na pločniku gde je nekad bilo stablo, video sam jedan letnikovac u Adroguéu, primerak prvog engleskog prevoda Plinija koji je napisao Philemon Holland, video sam istovremeno svako slovo na svakoj stranici

(u detinjstvu sam se čudio kako se,u zatvorenoj knjizi ,slova ne izmešaju i izgube u toku noći), video sam noć i tadašnji dan, video sam zalazak sunca u Querétaru koji  je  reflektovao  boju jedne ruže u Bengalu, video sam svoju praznu spavaću sobu, video sam , u kabinetu u Alkmaaru globus među ogledalima koja ga umnožavaju beskonačno, video sam konje uzvijorene grive na žalu Kaspijskog mora u svitanje, video sam nežne kosti jedne ruke, video sam kako preživeli borci iz neke bitke šalju razglednice,

video sam u izlogu iz Mirzapura španske karte za igranje, video sam iskošene sekne paprati na podu jednog staklenika, video sam tigrove, motorne klipove, bizone, morske mene i vojske, video sam sve mrave na ovom svetu, video sam persijski astrolab,

video sam u fioci pisaćeg stola (i pretrnuo videvši rukopis) raskalašna, neverovatna, neporeciva pisma koja  je Beatris slala Carlosu Argentinu, video sam omiljeni spomenik u Chacariti, video sam užasne ostatke nekad predivne Beatris  Viterbo,

video sam cirkulaciju svoje tamne krvi, video sam mehanizam ljubavi i menu smrti,

video sam Alef, sa svih strana, video sam u Alefu Zemlju, i na Zemlji opet Alef, i u Alefu Zemlju, video sam svoje lice i svoju utrobu, video sam tvoje lice, spopala me vrtoglavica i briznuo sam u plač, jer su moje oči videle onaj tajni i pretpostavljeni objekat čijim imenom ljudi barataju, iako ga ni jedan čovek nije video: nedokučivi svemir.
Obuzelo me beskrajno divljenje, beskrajna žalost.

Na ulici, na stepenicama Concepcióna, podzemne železnice, sva lica su mi bila bliska. Uplašio sam se da me više ništa neće iznenaditi, uplašio  sam se da će me večno pratiti utisak da se vraćam već poznatom. Na svu sreću, posle nekoliko besanih noći, ponovo me pohodio zaborav.

Postoji li taj Alef u srži kamena? Da li sam li ga video kad sam video sve i zatim ga zaboravio? Naš duh je podložan zaboravu;

i ja sam, iskrivljujem i gubim, zbog tragične erozije godina, crte na Beatrisinom licu. “

Alef

Horhe Luis Borhes

Advertisements
This entry was posted in nemiri and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s