Previše životnog iskustva za običan ljudski vek

Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine.
Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km.
Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije.
Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina.
Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu.
Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti..
 
Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata.
 
Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje.
Ponovo se ženi.
 
Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.

U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.

Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi.

U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima.

Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.

Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan.

Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi.

Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:

– Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi…

Celo društvo se kida od smeha.

On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.

Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

 
Анастас Петровић
 
1900-1998
 
прошао сито и решето
 
 
 
Advertisements
This entry was posted in misli and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s