“Senka *ne.ona…

“ jedino svetlo ,kojima ni svemoćni mrak nije mogao ništa ,

 njene oči ,

 u kojima se ogledao ,

mesec ,

do maločas obešen na svodu kao luster

sada ,  raspolućen ,kao ja

u njenim očima umesto zenica  …

Plutam polako, oslonjen na misli, koje uzalud pokušavam da sledim, čini se uzaludan napor u ovoj galaksiji…
…da li me pokušaj, da artikulišem misli, uobličim njihovo značenje, doveo do zida,

koji se uzdizao između mene i obrisa, silueta koje sam nazirao u polumraku prostora, osvetljenog samo slabim svetlom… neona?

Ne znam. Moguće. …

Čini se da su samo siluete … oko mene … i bilo bi tako, da iz njih nije dopiralo nepodnošljivo brujanje glasova, različitih frekvencija, tako napornih, opterećujućih…

Maskarada, u kojoj sam se našao … možda pozvan, možda slučajno , kao neko ko je zalutao, tragajući,  sigurno nije nešto što sam želeo…

Otići ?… hm … možda činilo se kao dobra ideja, dovoljno je iskoračiti …ionako niko ne obraća pažnju, na takvim mestima svi su obuzeti sobom, preporučivanjem, isticanjem sebe, kao nekoga važnog i neophodnog , onoom nekom drugom…

…i tako u krug, okreću se kao marionete jedni prema drugima, ali tako daleko jedni od drugih…
kao da su izašli iz knjiga sa polica, svi ti likovi, sa repovima od propalih šansi kao da ostavljaju tragove propalih života, za sobom,  ispraznost koju zaludno pokušavaju da ispune nečim, što bi se nazvalo smislenim…
žene izveštačenih osmeha, sa prenaglašenom šminkom, markiranom garderobom, kokete sa grimasama … možda je negde kvar u meni, pomislim…ne znam, moguće … ali bili su daleko, mereno svetlosnim godina od mene, od sveta u kome sam živeo, u svojim snovima …

Bilo je interesantnije,
posmatrati njihove senke, koje su se prelamale na persijaneru, ali nekako skoro nevidljive, tek obrisi ,

koje se začudo, nisu poklapale, preplitale, što je još više govorilo o njihovoj otuđenosti, ustvari isfoliranoj prisnosti….

ponegde, na momenat, na nekoj od senki, video sam i iskeženo lice kao u zveri ….

Pomislim;

” .kako loš trip , može da te otera u bedak ili je to možda od malo vina , koje i nije bilo toliko loše, iako sam bio pre za dobar gutljaj, dva rashlađenog „šetača” …

Otići, na vreme?… na trenutak, prenuo me, zvuk koji je dolazio sa klavira u uglu.

Osmehnuo sam se, nekom nedefinisanom ženskom liku, koji je uputio nešto što bih mogao nazvati osmehom, a nije ni svesna da taj moj osmeh je značio nešto sasvim drugo…

Pomislio sam „ne pucajte u pijanistu” , na divljem zapadu bi ga do sada zbog ovoga što je svirao već odavno upucali iz svih koltova .

Ipak, moram priznati da je prijalo, za promenu čuti neke lepe tonove , kojih je bilo, a koji su istog momenta ugasili nerazgovetne zvuke ljudskih koje sam do tada čuo . Pokušao sa da odredim notu koju ću da sledim, ton koji bi prijao, i nekako mi je samo krenulo ….

„u svjetu tame skriven bdim,
kroz kolut dima tonem ja u mir
i osjećam da gori moj svijet
jer ništa
od onoga što što želim
nije tu …” …

Najednom, to je onaj momenat, osećaj,  i pokret koji se učini nesvesno, to ne može da se objasni,

okrenem glavu u pravcu otvorenog prozora i ugledam je gde stoji, iako ne vidim jasno…  sama  sa čašom u ruci… vino, pretpostavljam, i shvatim da je daleko od svega ovoga….
“možda je samo senka , od neona?

pomislim… možda čeka nekoga ,

ili prepuštena mislima, možda kao ja ,

odjednom uhvatim sebe kako počinju da me opsedaju misli o njoj, tajanstvena, nedostižna a nekako sasvim bliska,

postalo mi je jako važno, ko je ona, poželim da joj vidim lice da joj nešto kažem,

da je pitam samo da bih joj čuo glas,…

možda to bude početak , nečega , prijateljstva ili ?

možda da priđem ?…i kažem neku ordinarnu glupost samo da bi započeo priču , nešto kao

„lepa noć i fino društvo , zar ne?…

kakva idiotarija , pa ni sam u to ne verujem ,… ili da li se mi znamo odnekud?…još veća glupost

a onda razmislim, možda i ne želi društvo, posebno ne moje, koji se toliko razlikujem od cele ove priče, počev od izgleda, neskockanog za ovakve prilike,

,
Ipak sam se polako približavao, prozoru, njoj, kao voz kada polako ulazi u stanicu, bešumno, u tom trenutku se sa tonovima sa klavira, pomešali tonovi trube, sada je već zvučalo savim pristojno, zastanem i počnem da slušam, sanjarim, pomislim kako bi sada legao…
Chet ,
Jedan od retkih koji može da me odnese preko svih granica , daleko od ove stvarnosti

a sigurno bi mogao da spoji , nju , misterioznu, tajanstvenu, i da nas… bez suvišnih reči odnese daleko negde od svega ovoga ….

ništa drugo u tom trenutku nije bilo važno samo ona ,.

neverovatno kako odjednom obuzme želja, za nečim nepoznatim,

bio sam ubeđen da bi susret naših očiju bila ona iskra, koja bi zapalila vatru, prepustili bi se i otplovili … daleko, od svih, od svega,  to je ona  plima koja nadolazi…koju kao da predosetim slušajući trubu, klavir i glas …
da, to bi bio onaj pravi ton, za kojim tragam ,

a možda i ona, predosećam, makar se nadam, ipak..,
Ipak..da li je to samo senka , a ne.ona?

Advertisements
This entry was posted in nemiri and tagged . Bookmark the permalink.

One Response to “Senka *ne.ona…

  1. bluelonga says:

    …”
    refugees, walking away from the life we’ve known and loved…
    nothing to do nor say, nowhere to stay; now we are alone.
    refugees, carrying all we own in brown bags, tied up with string…
    nothing to think, it doesn’t mean a thing, but we’ll be happy on our own….”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s