Ne si go prodavaj Koljo

Znaš… nema tu neke dubokoumne filozofije

ili velike mudrosti…

sve je pitanje umešnosti ,

sposobnosti prilagođavanja

kao kod kameleona,

stvaranja paralelne zamišljene stvarnosti

sposobnost dobre improvizacije

ako nekako možeš da uspeš u tome, da preživljavaš

onda je možda svejedno,

ako si ti…

jer ponekad je …

tek tako,

kao

kad osetiš da si lagan

i pokušaš da nižeš

ogrlicu  najlepših nota

da bi je

kao

poklonio nekom, u toj paralelnoj,  zamišljenoj stvarnosti

i nastavio bi s tri tačke…

a onda

nenadano,

bez pravog povoda, nemiri počnu polako da te glođu

prizvani nekom notom,

note počnu da beže, prsti ne slušaju

i muzika nije onakva kakva bi želeo da bude…

Ako ne umeš da improvizuješ

onda je neopisivo, teško…

I tako, kao da sve već nije dovoljno zajebano

lelujaš posrćeš izbrazdanim ožiljcima, spečenim ranama,  preturajući,  skupljaš opiljke sećanja,

ponovo preživljavaš, neke tebi važne događaje, sećaš se nekih mesta, reči…

Ustvari, to je ono,

što pričamo,

kada mislimo o vremeplovu ili mašini

kojom bi mogli da se vratimo u prošlost,

i da tako možemo da menjamo događaje,

da nastavak bude sasvim drugačiji,

od onog koji je …

usledio …

Prisećanja na te trenutke, naiđe iznenada

podstaknuta nekim gestom, kretnjom, slikom, notom, samo nama znanom…

učini nas teškim, odjednom ranjivim,  bespomoćnim da se odupremo,

tada

jbenobolno zagušuje jeka tišine, arlauče,

kada se očajnički osetiš usamljenim, kada je čežnja za nekim toliko jaka, da teskoba pritiska gura do ivice provalije iz koje blješti i zaurlava crnilo , , ,

kada bi mogao da

se meri intenzitet, možda je još jači, nanovo, još više, razdire i cepa na delove, sećanja su pomislim, i dalje

istinski živa, bolno stvarna…

i tada pokušavaš da pobegneš od tih sećanja, bolnih

bežiš, grčrvito se hvataš

za neka sećanja,

koja si označio kao sebi važna, ne želiš da zaboraviš, želiš da se vrate, i da traju, da ih proživiš opet i opet

pa si ih definisao I šaržirao u “trezor lepih sećanja, onih dobrih ” i otvaraš ga kada ti zatreba ,

samo, ta sećanja, ponekad, ne donose osećanje, koje si imao tada, za koje očekuješ da te ponovo obuzme,  možda i jače nego onda, kada…. kada si bio lagan,

iznenađeni si i zatečen, da si, čak, nekako ravnodušan, nema onog ushićenja, koje si osetio tada,

onda možda i nije svejedno,

ako si ti …

ono što tako užasno želim

ne znam …

znaš …

teško je odreditii neku granicu do koje smemo i možemo da idemo,

možda i ne treba, treba možda slediti instikte
varljiva su osećanja, kao površina vode, ponekad slika kristalno čista, a malo je potrebno da se promeni zamuti,

ne znamo šta se dešava nismo sigurni, nastavljamo dalje tražeći ono što smo videli ili zamislili da vidimo, nada da može biti

ne dozvoljava nam da potonemo…
slušaj :
…don’t fuck with my feelin` , baby…

Advertisements
This entry was posted in nedovrše misli and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s