“Žeđ…***

…. blues za ….*

…Zaborav sve leči, a pesma je najlepši način zaborava, jer u pesmi se čovek seća samo onoga što voli….



“Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno –
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.”

 

 

 

 

*Poučen svojim dugim iskustvom, ja znam da ona spava u mojoj senci kao u čudesnom logu iz kog ustaje i javlja mi se neredovno i neočekivano, po zakonima kojima je teško uhvatiti kraj.

Vidljivo i nepredvidljivo, kako se samo može očekivati od stvorenja koje je i žena i avet.

I potpuno isto kao sa ženom od krvi i mesa, i sa njom dolaze na mahove u moj život sumnja i nemir i tuga, bez leka i objašnjenja.*

 

….Kogа li ljubi sаdа onа mlаdа ženа? Onа mlаdа ženа koju sаm nаšаo jednog

letа lepu i dozrelu od šesnаest godinа, prolаzi – Bog znа zаšto – jutros

mojim sećаnjem.

Kogа ljubi sаdа onа mlаdа ženа?

Jednom sаm nа mаloruskoj rаvni nаšаo crven i krupаn cvet:

njegovа sočnа čаškа, krаtkа cvаtа, nudilа je, u široko rаstvorenim

lаticаmа,

svoje nаdrаsle prаšnike svim vetrovimа.

Kogа ljubi sаdа onа mlаdа ženа?

Nikаd nije bilo između nаs reči (jа sаm teško rаzumevаo njen jezik)

i nаš odnos nije imаo nikаdа određenog imenа.

Pod zvezdаmа sаm je ljubio do umorа i do ponoći

sаm ležаo nа trаvi, s’glаvom u njenom krilu.

To je bilа ženа stvorenа zа ljubаv i predаvаlа se nemа od strаsti

i suznih očiju, šаpćući isprekidаne reči o vernosti.

Kogа li sаdа ljubi onа mlаdа ženа?….

 



*Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan.

Dok sam tako stajao neodlučan od sreće, osetio sam da se iza mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem.

Ostala je tu trenutak-dva nepomična (uporedo sa njom zastao je i moj dah), a onda mi je položila ruku na rame. Ne bih mogao kazati kako ni po čemu sam to osetio.

To je bila više misao na žensku ruku.

Kao senka je počivala na mom ramenu, ali senka koja ima svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu težinu i isto takvu mekoću i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svečano krut.
Ne znam kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene, jer kad sam opet mogao nešto da shvatim i znam, nje više nije bilo.*

 

…Priviđenje

…Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o dršćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?…

 


*Ali, proleće je. Opet proleće.

Bogat sam, miran, i mogu da čekam.

Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno.

Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu.

Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema.

Samo da ne prestanem da je iščekujem! “*

.

Ivo Andrić

Advertisements
This entry was posted in žeđ and tagged . Bookmark the permalink.

2 Responses to “Žeđ…***

  1. bluelonga says:

    ….blues for *….

    Ja nisam nikad vidio tvog lica,
    A pregršt sunca,
    Jedina što je pala na moj put,

    Beše iz tvoje ruke.
    Sudbina. Sneg i vetar i strah.
    Jedna, jedina radosna vest
    Što je pala u moj kut,
    Beše iz tvojih usta.
    Praštaju se putevi tamom i zaboravom.
    Jedan čas je stala uboga duša,
    Ne znajući kuda s’ očima,
    I drhtala.
    Tako je prošao život.
    I nikad nisam vidio tvog lica.

    “San o Mariji”

    Andrić

  2. bluelonga says:

    Da sam voda tekućica
    u kojoj mnogi žeđu gase,
    i svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
    sa svojom srećom jedinstvenom
    kojoj na svetu nema ravne.

    Da sam piće, silovito i radosno,
    koje piju drugari po krčmama,
    tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
    da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
    pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.

    da sam otrov, munjevit i nepoznat,
    piće za one koji ne mogu
    da sačekaju zalazak sunca,
    da sečem život u korenu, brže od munje,
    da misli, bića i svetove
    brišem netragom zaborava.

    M….

    Andrić

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s