Eh da je živ, šta li bi rek`o Če?

Kapitalizam je uništio našu veru u efikasnu vlast iza koje se ne krije lični interes, podpomognut silom”.

Bernard Šo

jesmo-li-ih-stvarno-birali-kapitalisticki-parlamentarizam-i-demokracija

Odlilčan članak, odlična analiza. Naravno svi opisi kao preslikani od

nas, samo da zamenimo imena.

Lepo je to što ipak preteže optimizam da je moguće korišćenjem sistema, uticati na promenu sistema, (autor  čak naglašava nekoliko puta ) da revolucija, oružana borba je iluzorna

( dopalo mi se ovo ” polagano građenje direktne demokracije odozdo” )

” U svojevrsnoj parafrazi Margaret Thatcher, obično se postavlja pitanje ‒ koja je alternativa? Polagano građenje direktne demokracije odozdo, revolucija kroz generalni štrajk, oružana borba?* Takve ideje, razložno se tvrdi, izgledaju iluzorno i u većini današnjih zapadnih zemalja i u zemljama poput naše (iako u razvijenim kapitalističkim zemljama, zbog stoljećâ indoktrinacije i internalizacije kapitalističke logike razmišljanja * ni izborna opcija *, osim u zemljama poput Grčke i nekim drugim iznimkama, * ne izgleda realnom *). Propagandno/aktivističko djelovanje samo kroz izvaninstitucionalnu borbu, prema takvom gledištu, uvijek ima vrlo ograničene dosege. Mnogi progresivni teoretičari argumentirano tvrde da samo društvena mobilizacija, prosvjedi, javne kampanje, štrajkovi itd. nisu dovoljni za rušenje sustava (iako su nesumnjivo potrebni u širem okviru), nego da je tu potrebna i stroža i strukturiranija organizacija.

ovo ovde je zanimljivo, čini mi se da ide više u prilog – protiv – i nekako mi je protivrečno, onome za šta se u principu zalaže ( korišćenje sistema za borbu protiv sistema, ustvari borbu za promenu sistema ), kaže:

“ako je oružana borba iluzorna ( iako se dobro ogradio, sa onim ” tvrdi se” znači ne odbacuje kao jedno od mogućnosti),
“a izborna opcija, ne izgleda realnom,” odakle onda taj optimizam da se može rušiti sistem korišćenjem samog sistema?

Zaključujem da nam ne preostaje ništa drugo osim da ili da prihvatimompostojeće stanje, molimo se, nadamo da će se nešto dogoditi i gledamo u pasulj ili da se kolektivno samoubijemo.

Ovo može da se posmatra sa dve strana:

  1. Ako posmatramo i razmišljamo samo o nama, našoj trenutnoj situaciji i ovom trenutku , treba  uzeti u obzir činjenicu, kroz šta smo sve prošli I kakav to uticaj ima po nas I naše dalje razmišljanje I postupke: znači ratove, odricanja, nemaština, neizvesna budućnost u svakom smislu, naveo bih ovde – preterana  opreznost  (  ne bih rekao pesimizam, jer  u ljudskoj prirodi,  u suštini, ne postoji pesimizam, onaj destruktivni pesmizam,  jer da je takav većina  bi se poubijala već odavno, osim kod patoloških slučajeva, što je retkost, na svu sreću; bez obzira koliko neko bio pesimista I tako se okarakterisao, pre bih nazvao “ preterana opreznost”,  u suštini zbog osobine  svakog živog bića ( tako je priroda odredila )  instinktivno težimo  samoodržanju  ili preživljavanju).

S jedne strane to može imati ovakav efekaat:

– Nimalo ne uliva nadu činjenica, da je moguće promeniti nešto

( mislim na neko dogledno vreme )

i pitanje je da li ljudi imaju snage i strpljenja, da se ide sistemom

“tiha voda … ” a to znači uporno, mnogo godina, da bi se promenilo na bolje – na bolje za većinu, ustvari za sve  i dolazimo do zaključka to  “bolje  sutra “ ne možemo da dočekamo , osim ukoliko ne živimo po bar dvesta godina .  A pošto ne živimo toliko šta nam preostaje, nego da se setimo da se takve stvari rešavaju,  sada  i odmah, velikim rezovima ili/i puškom i , naravno, verujemo da ćemo biti pravedniji jer  smo osetili , znamo šta znači : nemati  i tu vidimo jedinu nadu, a u hodu mislimo kako ćemo rešavati problem jedan po jedan kad uspostavimo  pravedniji system raspodele.

(jer  još su nam sveža sećanja na ono što smo učili, što smo čuli od dedova, roditelja, o dešavanjima posle II svetskog  rata, a posebno o tome koliko smo ( većina ) bili u mnogo čemu jednakiji ( nego sada) i u bedi i gradili svi ( većina) “izvesniju i  bollju budućnost”;

svi ( većina ) se uzdizali zajedno iz bede i nemaštine, postigli rezultate, koji su bili vidljivi svima ( iako nije bilo teško postići nešto kad u principu nemaš šta da izgubiš osim života, većina, a želiš nešto da postigneš, ali to je neka druga priča)

(tu je odličan onaj primer koji je, verujem, većina  slušala” otprilike:

“kad smo se počinjali nismo imali ništa, počeli smo od viljuške i kašike  i jedne šerpe, a vidi sada: i kuća,( stan) kola, vikendica, nova garderoba za svako godišnje doba, školovanje, mogućnost putovanja… itddd)

I   što je najvažnije, suština, kada čovek  vidi, da nešto što je radio, funkcioniše, donosi plodove,  čovek počinje da veruje  da su ljudi koji predvode, koji su na čelu, ustvari, sa idejom koju je moguće ostvariti i počinje da veruje,  skoro slepo sledi, te ljude *sa vizijom*,

( međutim tu  je došlo do nekog lošeg preračuna tj negde je došlo do greške u koracima )

i što se mislilo da je vizija, ispostavilo da je ustvari bila zabluda

( e sad što je tu bilo puno ne vizionara nego iluzionista i što su ustvari u toj tzv. viziji videli samo svoj boljitak, na uštrb većine prodavajući joj iluzije kao stvarnost koja ih samo čeka ukoliko slede,  to je druga priča ( jer bilo je tu i prisile), vezana za pohlepu, stvari o uspostavljanju sistema da bi se valadalo, i to je u principu naša priča posle rata, i to je u suštini ista priča svugde o probražaju  onih koji vladaju, koji imaju moć, ne kaže se uzakud da je vlast -moć – saznanje da možeš da vladaš nad nekim , najjači afrodizijak  )

Opet , može imati ovakav efekat:

Ljudi umorni od svega što su preturili preko glave, nemaju više snage da nešto menjaju , padaju u letargiju, prihvataju stanje kakvo je,  pristaju na sve,  samo da se ne ponovi ono na šta su još živa i bolna sećanja, i u svakom pa makar i malom koraku, ( pa bilo to i u vidu apsurda, pojeftinjenje hleba od dva dinara , bez obzira što je pre toga poskupeo deset ),

veruju  obećanjima koja im neko daje,  ubeđuju se da su doneli pravu odluku, ne preispituju se, očekuju svaki dan neko novo obećenje, da se ohrabre u tom svom mišljenju, na sve inicijative, kritike, gledaju ravnodušno, rekao bih prosto su  nezainteresovani ali u suštini je to strah, boje se da bilo šta menjaju, da ne izgube ono malo što je preostalo.

  1. Sa druge strane, ima jedna stara mudrost  ” polako se mački .jbu.”

ako čovek posmatra malo dublje ili šire, ili dalje, ukoliko hoće da razmišlja da kažem, realno trezveno  a u svetlu novonastale situacije,  a bez puno strasti, emocija itfd…

Urđeno je to što je urađeno,  od 2000.-te na ovamo, rešeno je ( većina, pričam o većini, koji su tako odlučili )

neće se više ratovati (ni  međusobno),

neće se više biti drčan i bezobrazan ( ma šta to značilo i koliko god nekad izgledalo opravdano)

ići će se polako, uvoditi red i zakon umesto haosa koji je bio i bezakonja, kaubojštine

( otpora ima puno, kao i uvek , kada su bilo kakve promene u pitanju, u suštini,  čovek se menja iako kaže da ne želi, da neće promenu, ne voli, odbija, ali se menja nesvesno, a da to ni ne primećuje, postoji sasvim prirodan primer – starenje, ne treba bolji;

u suštini otpor prema promenama je, ne strah od nepoznatog, nego bojazan od gubitka onog postojećeg, to je ustvari suština, neću opet da pominjem pohlepu, pozicije stečene uz kriminal, koja je drugi otpor promenama;

pričam o običnom narodu, ako kao takav može da se definiše, a postoji to vidimo, običan narod koji nema uticaj na tokove, ali pri ovako zamišljenom sistemu vladavine sa  iluzijom da ima i te kako uticaj , da od njega sve zavisi)

postignuto je mnogo na podizanju imidža ove zemlje, popravljanju slike koja se vidi,

ova zemlja, ( narod) nije više divlja,  dobra je, prijemčiva za  za saradnju

( kako ovde vole da kažu, iako je to ustvari ono *radi kako ti se kaže* jaki protiv slabijih – odnos veliki i mali- , ali to sad nije bitno, ne može se biti izbirljiv u ovoj situaciji, iako nam se servira na svakom koraku da mi sami biramo šta i kako ćemo – imamo izbor široko je tržište žvaka naravno- vidmo na primeru slobodne trgovine sa Rusima i uslovljavanja EU- u suštini nemaš izbor, možda samo jedan)

mnogo je problema napolju i oko nas pa gde svi tu i mali mujo, a i mujo je već jednom bio urađen za primer , jer je jako mali da bi nešto filizofirao, a ne bi bilo dobro da daje neki  nepoželjan primer drugima, imamo dobar primer Argentine, LIbije)

I u tom smislu i u skladu sa obećanjima  ( onih koji su predvodnici na tom putu ka boljem sutra),

čovek veruje

( želi da veruje i treba da veruje i to je vezano sada već i svesno i sa podsvesnim –  samoodržanjem,  jer ako ne veruje da može , onda ne postoji ni razlog da bitiše, jedino ako odluči da svima tera uz vetar, a to onda radi protiv sebe samog)

čovek veruje i zbog budućnosti svojih potomaka.

To je onako optimistički realna, čak bih rekao idealizovana putanja, sa svim preprekama koje joj stoje a koje mogu, uz veliki ali  zajednički  napor , da se uklone ili zaobiđu.

Znači čovek bira sporiji,  čini se,  sigurniji ( miroljubiviji, zakonitiji) i ispravniji način.  Pokušava da razume, ne talasa bez potrebe, ali  kritikuje ono što smatra da nije dobro, i kada  vidi da su te kritike naišle na plodno tlo, da se te loše stvari na koje je ukazao popravljaju rešavaju , spreman je i da pristane i na  gutanje  “žaba”, ako već zna

( uvideo je, ukaapirao, koliko god bio i neobrazovan i neupućen,  što ukazivanjem, što samim činjenjem ili ne činjenjem, oseti da li je dobro ili nije )

da je “gutanje žaba” potrebno da  bi se voda  pročistila.

E sad tu nastaje problem, oko gutanja tih žaba:  ako treba  da se očisti onda je potrebno da svi progutaju podjednako ili da ne budemo komunistički raspoloženi, svako treba da proguta bar deo .

A i od previše  gutanja, može doći do metamorfoze i sam čovek da se pretvori u žabu.  Ima ona fina bajka o princu kojeg je veštica pretvorila u žabu, i samo ga poljubac neke lepe princeze vraća nazad, da ponovo postane princ.

Ima ih koji su gadljivi, ima ih koji ne vole žablje batake, ali gutaju, znaju da drugačije ne može, jer ako neko ne proguta svoj deo, onda će neko drugi umesto njega trebati to da uradi ( uvek bilo)  pa gutaju dalje, po cenu da postanu i sami žabe, ali nadaju se ( obećano im je, uveravani su)  da će se naći neka lepotica koja će ih poljubiti i da će se ponovo preobratiti u lepog princa.

Ali kao i uvek i svugde, gde ima više od dva čoveka na gomili,  ima ih koji vešto izbegavaju da progutaju taj svoj deo. Neće.

Varaju, a to znamo  tako  jer iza njih ostaju žabe, na koje nailazimo, a njih je sve više i više, množe se kako vreme prolazi, kao i onih koji varaju.

Čovek to da vidi i ukazuje , kritikuje, međutim od tolikog gutanja žaba počinje da krekeće i niko ga više  ne razume, osim onih koji takođe gutaju iste, koliko i on.   Oni koji bi trebalo da razumeju, predvodnici,  I ne mogu da razumeju jer ili su pojeli jako malo ( ne dovoljno I jako davno) pa ni ne razumeju kreketanje,

a I to nerazumevanje potpomažu oni koji varaju, i opet varaju ,govore da  čovek samo ispušta zvuke dok vari.

I ti, predvodnici, koji bi trebalo da razumeju, počinju da misle

“ eto šta ti je naš čovek,  svemu se prilagodi, pa čak i da se hrani žabama”  i, zadovoljni, nastavljaju  putem da ima još puno žaba da se proguta, zadovoljni što je narod sit i vari…  a možda ni ne misli tako , možda ni ne žele da obrate pažnju, možda i razumeju, ali znaju koliko je gadno to gutanje pa ne žele ni da se sećaju ( ako su uopšte progutali neku).

Ali broj onih koji varaju se povećava, jer  gutanje žaba je gadno,  a kako vide da oni koji su ranije izašli  iz bare, ili nisu ni ušli u nju, niko da  ih vuče, tera nazad da gutaju ili ako su u međuvremenu postali žabe, poljubila ih je neka lepotica , pa su se preobratili.

E sad bi svi hteli napolje iz bare, da se pretvore u prinčeve i princeze,  ali tu je problem, em nema raspoloženih lepotica za ljubljenje, em će ostati puno žaba, a neko mora da ih proguta.

A ima i drugi problem, ako se čovek  preobrati i  postane žaba, kada jede ne zna da stane i jede dok se ne raspukne.  I sad, šta nam preostaje?

Ili da svi jedemo te proklete žabe a da se nadamo da će tu biti neke lepotice oko bare, koje će nas na vreme poljubiti i da verujemo našim predvodnicima  kad kažu da neće biti onih koji varaju, pa ćemo vremenom sve očistiti,

Ili da zajebemo tu priču o žabama, pa da dovedemo zmije da ih pojedu, a posle mungose za zmije ( sećam se da su na Mljet  doneli mungose pošto je bilo puno zmija, a kada su mungosi pojeli sve zmije, spuštali se u kamp I počeli da nam kradu klopu),  a posle …  ne znam.

Šta li bi rek`o Če, da je živ? Možda ono što je rekao i Babi Papuška

Advertisements
This entry was posted in demokratija and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s