Gde ti je kravata Ćale?

Mozak budale pretvara filozofiju u glupost,
nauku u praznoverje, a umetnost u pedanteriju.
Otuda univerzitetsko obrazovanje.

Bernard Šo

“Gde ti je kravata ćale?

Pa zar, sinko, i ovom paklu?

I u paklu mora da vlada red! Nije ovo neka selendra nego civilizacija! Nismo mi neki  seoski pekari, nego sam se ja u Beograd školov`o za pekara. A u civilizaciju postoji sistem, a sistem si ti tato, ti bato i ja. E red ima da zavisi od naše familije a ne od tamo neki studenti.”

Ima jedan dobar prilog

sasvim drugi kraj  ( ne baš jako daleko) princip vladavine identičan.

Podsetimo se malo na koji način se uspostavljaju  odnosi u društvima – ( volim da ih zovem sistemima),

(od prvobitnih zajednica pa nadalje), odnosi ili da budem precizniji vladavine, posebno u tzv. totalitarnim kao što je tamo. O svemu tome smo čitali, učili a ne treba previše mozgati zašto je to tako, zašto je puk reagovao tako kao što vidimo ovde:

( iako verujem da su to odabrani snimci koji nam se plasiraju, ipak u većini slučajeva, smatram da je vrlo blizu stvarnog osećaja  koju je izazvao gubitak oca sina vođe.

Tu se sad postavlja pitanje zašto je to tako?

Pre nekog mog viđenja, dovoljno je podsetiti se događaja iz  naše bliske prošlosti, kada je otišao otac jugonacije“majkutibožjuimperijalistićku”. Setimo se reakcija koje smo mogli da vidimo, što na ulici što na medijima, ili što smo slušali na kojekavim prigodnom komemorativnim skupovima;

a u isto vreme ne treba izgubiti iz vida, da se radi o zemlji-državi- sistemu( sad ja pišem kao da ne znate gde ste živeli J ) koja je,  iako sa sistemom koji se razlikovao od sistema vladavine

( ali samo u naslovu to je moje mišljenje: jer kakva je razlika između izbora, tada – delegata koji “dolaze iz baze” naroda, kao predstavnici tog istog i sadašnjeg izbora poslanika ?

Princip je isti sve su ostalo nijanse, kako kaže Đole, razlika je u nazivu i prividu da imaš mogućnost izbora. Biraš između različitih stranaka.

Imao si mogućnost izbora i tada, setimo koji su ciljevi proklamovani od strane tadašnje, da kažem partije? Da li se razlikuju od sadašnjih proklamovanih ciljeva? Mislim  da se ne razlikuju u suštini.

Onda je (tako je propagirano)  u centru pažnje bilo društvo kao celina gde pojedinac podređuje svoje sposobnosti, htenja i stremljenja zarad boljitka društva, prosperiteta samog  društva, a gde će pojedinac koristi te blagodeti razvojem takvog društva, uz one poznate marksističke floskule.

Dotaknimo se pitanja prava pojedinaca u takvom društvu: Da li je pojedinac imao prava? Na ovo pitanje treba odgovoriti nepristrasno, objektivno ( koliko je to moguće) nikako ostrašćeno, pa će svako dobiti odgovor, koji će ga možda iznenaditi.

Da li je sada dugačije?  Ovde je ( bar bi trebalo da bude) u centru pažnje pojedinac, ali sa idejom da “taj pojedinac  bude deo rešenja a ne problema” ( ova krilatica mi neverovatno ide na ganglije) a zarad boljitka i prosperiteta društva ( setimo se ponavljanih floskula :

Samo u jakoj i bogatoj državi, imaćemo jake i bogate pojedince!  – što je u suštni isti … drugo pakovanje, druga strana medalje.

Da li pojedinac ima više prava  ili da kažemo mogućnosti da ostvari prava koja mu po zakonima ( ne kako misli da treba, nego kako je uređeno u takvom sistemu !)?

I ovde treba odgovoriti nepristrasno ( koliko je moguće ) !

Priča se o velikom uticaju javnog mnjenja: da li postoji razlika između uticaja javnog mnjenja onda i sada ?

I ovde treba odgovoriti relano i nepristrasno, koliko je moguće biti iskren prema sebi. Govorim znači o sistemu u “našoj” zemlji osamdesetih i sada.

Poenta cele priče je da nema razlike, osim u nazivu,  sve je deo jedne fino izrežirane predstave ili zamisli koja se sprovodi u delo ( sa manje ili više uspeha ).

Poenta bi trebalo da bude u individualnoj slobodi ličnosti,  da se razvija slobodno, da se ostvari kreativno, da sama dođe do saznanja

( o svojim mogućnostima,  samosvesno, kritičkom saznanju o mogućnosti ostvarenja svojih želja, u skladu sa intelektualnim  mogućnostima i obavezno odgovornosti pre svega prema samom sebi)

bez ugrožavanja drugog, uz jednu obaveznu pretpostavku ( ili bolje osnovu)  da svi polaze sa iste tačke, jednaki, kasnije dolazi do razdvajanja, usled već pomenutih mogućih limita tj. intelektualnih mogućnosti, bla bla bla,

a krajnji domet treba da bude takvo stanje odnosa među ljudima gde će svaka individua  bez razlike biti zadovoljna i srećna.

Utopija ?! Naravno.

Da li je ovo moguće? Naravno da je moguće!

samo, neko će reći sve je to krasno i lepo, ali od toga se trenutno ne može napraviti ručak i  ljudski vek ( sada ) je kratak za ostvarenje nečeg takvog .

Da, ja odgovoram, ako ne počnemo odmah, onda nećemo dostići nikad : da li želiš da ti potomci žive u istom stanju straha i strepnje kao ti danas?  ( a i ko ti – taj neko koji govori – garantuje da se nećeš reinkarnirati za nekih sto, dvesta , hiljadu godina, i šta će biti onda? Ovo je sad malo zezanja ali što da ne .

E sad, realno, naravno da je ovo ( sa sadašnjeg stanovišta a imajući u vidu dosadašnji razvoj ljudskih zajednica) moguće samo u nekom imaginarnom svetu:

odnosno suština  je, po mom mišljenju, da razvoj ljudske svesti ili samosvest  ( o sebi ) nije onakva kakva bi trebalo da bude, jbg evolucija je užasno dugotrajan proces.

Ali, otišao sam malo  levo ( gde je ovde levo? ;

da se vratim na ono što sam započeo o “bila jednom jedna zemlja” , u stvari je bila vrlo blizu (što geografski) odnosno bliska razmišljanjima ljudi koji su obitavali u tzv. razvijenim demokratskim sistemima, uz mogućnost svakog ili većine da  (uslovno rečeno) , slobodno se kreće, van granica ove iste države i pružena mu je mogućnost da uporedi  kvalitet života sa drugim ljudkskim zajednicama.   I ne mislim da je  bila izrežirana reakcija, možda mali procenat.  Zapitajte se koliko vas ili onih koje poznajete je otišlo u kućicu cveća? I dobićete odgovor.

Poenta je da kao društvo, bez obzira na “pretpostavljeni” scenario

( samo pretpostavljeni  jer veliko je pitanje koliko se odmaklo u razvoju ljudske svesti ili onoga što se zove samosvest,  odnosno koliko su ljudi svesni važnosti, svoga bića, kao individue  u ovom matrxu bez zavisnosti od uticaja druge individue,  a iz toga prozilaze i odnosi među ljudima ).

u suštini, ljudska društva su organizovana i funkcionišu po sistemu čopora, razlike nema ni danas, posle toliko vremena,  gde je najjači onaj koji vlada , određuje pravila, bira svoju ekipu koja će odraditi posao i sa kojima uspostavlja sistem kojim se veliča  njegova ličnost, kao neophodan, jedini, bez njega bi bio haos , a posle njega će biti potop.

Ovde se uvek setim Navukodonosora  II ( a pre njega I njegovog prirodnog oca Nabopalasara ), fantastičan lik, njegovi sveštenici su drilovali narod pričom da nije slučajno došao nego je poslat od boga pa tako treba i da ga poštuju, doživljavaju.

Ljudi, na sadašnjem nivou razvoja svesti, žele, tačnije: naučeni su, vaspitavani, odgajani, drilovani da budu vođeni, usmeravani, i da samo na taj način mogu da ostvare neke od svojih želja. Problem nastaje, kada oni koji su vođe, odnosno  oni koji treba da sprovedu zajedničke ideje o kvalitetnom  razvoju društva, nesvesni svoje odgovrnosti ( tu ide priča o onom razvoju  svesti ) prema drugom, odnosno  zbog nerazvijene svesti pretpostavljaju svoje , lične želje

( i želje malobrojne odabrane ekipe, ne treba da pominjem instrumente vladavine, to je svima jasno , kao što su sila – policija, sudstvo, vojska,

( sprovođenje  proklamovanih  zakona , od strane istih, neprirodnih),  ispred razvoja ljudske zajednice., a sve to usled spoznaje da će se posle određenog kratkog vremena izgubiti moć.

Znači poenta vladavine je u moći! Moć vladavine nad drugim bićem je najjači afrodizijak, to nisam ja izmislio, to je dokazano, a uz to ide i pohlepa, najveće dve pošasti koje koje karakterišu nekoga u ljudskom obliku, a koji je daleko od humanog.

E sad ( opet  ) neko će možda da zaključi da propagiram ( marksističke )- komunističe ideje

(da samo  one koje je opisao Artaud kada je pisao o životu Tarahumara), no,no, taman posla, iako su i te ideje interpretirane i sprovođene ( nakaradno ) u delo , tj. onako kako je to odgovaralo onima ( nesvesnim  – ovde ide onaj deo o razvoju samokritičke ljudske svesti )  koji su imali moć.

Šta možemo da uradimo sa svetom ? ( rekao je Bukovski , pa da ne ponavljam ).

Jbg ovaj svet je prepun nepravde, grozota na svakom koraku i svakom trenutku.

Popravljajmo stvari koje nisu dobre. Razmišljajmo o drugima, na isti način kao  o sebi.

Krenimo od sebe. Šta smo uradili danas ili ovog trenutka da bi bilo bolje i da li smo time što smo to uradili nekom naneli nepravdu ili doneli nešto loše, a samo da bi nama bilo bolje?

Samo su ljubav, poštovanje potrebni prema drugom. Pokušajmo da razumemo, da ne povredimo nekog svojim postupkom, rečju , a najvažnije razmišljajmo tako. Uvek i u svakom trenutku.

Kada počnemo na taj način da razmišljamo bićemo slobodniji zadovoljniji i …

Normalno lepši, nego ranije.

Celo ovo pametovanje ( moje) objašnjava se jednom replikom.

Kako kaže Anica (kako je ) Dobra:

“Ti si frajer, ti odluči” jednostavno .

Ne znam šta mi je ovo trebalo, ali ko razme shvatiće J).

Advertisements
This entry was posted in misli and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s