Laku noć, Muzičaru…

…bilo je to neko vreme, možda  prvih pravih koraka uopšte o spoznaji  muzike…

Veliki prijatelj, učitelj prvih akorda, majeva, bare hvatova,

Duka,

šansonjer,  nekoliko nastupa na lokalnoj novosadskoj muzičkoj sceni, u to vreme Tribina mladih, Mašinac, radio Novi Sad u emisijama posvećenim mladim muzičarima, kantautorima, a uglavnom i najviše u kvartu, gde smo živeli.

Kao i većina klinaca skupljali smo se u kvartu. Onda su bile drugačije okolnosti, neko drugačije vreme, vreme kada smo nevini, naivni pošteđeni mnogih grehova (rekao bih  zbog vaspitanja, pre nego iz straha od mogućih posledica jer smo o nečem takvom samo čuli a ne i osetili)  a pred iskušenjima, za koje su mnogi od nas, naivno mislili da će im odoleti.

To je bilo i vreme hronične besparice koju smo svi osećali, čežnjivo gledanje za “devojčicama kojima miriše koža,  s one strane ulice Pavla Simića, Ruđera Boškovića…” u Novom Sadu i  nekih drugačijih vrednosti, sećam se detalja … čak … sitnica, momenata,

koji su činili da je  slika sumorne stvarnosti  koje smo i te kako bili svesni, dobijala neku drugu dimenziju,  bivala lepša, i sad znam nezaboravna zauvek, mnogima koji smo tu drugačiju, paralelnu stvarnost oživljavali.

Tu smo uspevali da mnoge svoje maštarije pretvorimo u stvarnost drugačiju od one u koju smo bili ubačeni, protiv svoje volje prepune strogih pogleda, drila i torture …” ovo može , ovo ne može, šta će od tebe biti jednog dana, ako ovako nastaviš, u šta se to pretvaraš?” … odraslih, komšiluka koji je imao svo pravo ovog sveta da nam iščupa uši ukoliko primeti nešto što mu se ne sviđa, a što je van strogih pravila, što odudara, odskače od ustaljene kolotečine,  koja je pretila da nas  sve ukalupi, kao i naših roditelja, stratelja koji su uvek znali bolje od nas samih, šta je to dobro za nas, a sve ( više) iz straha ( nego zbog ljubavi) da će negde pogrešiti u vaspitanju.

Ti momenti su bili važni, činili su da je to  vreme, postajalo vreme buntovništva, sa vapajem  “hej i mi smo tu, postojimo”, iskušenja  zabranjenog  voća, krađe prvih poljubaca, željno ispijanje vode sa prvog izvora, bežanja od ustaljene matrice i iskakanja iz matice u nešto  drugo, novo nepoznato, neočekivano, ali tako očajnički potrebno i poželjno da bi se osetili živim i davalo volju, ulivalo nadu…  i znam  da smo bili sretni.

Nekada se u grad izlazilo, pešaka naravno, malo je bilo onih ( starijih) koji su imali automobile;

u kafanama mi klinci, pa i mnogi stariji, nismo imali šta da tražimo, što zbog love, što zbog pravila koja treba poštovati, inače…

Kao vrhunski događaj, o kome se pričalo u društvu nas klinaca željnih nečeg novog, zanimljivog, bio je dan ili predveče, kada bi neko od starijih, pristao da  nekog provede kroz “štraftu”, a tek ako postojimo kojih desetak petnaest minuta,  to je bilo nešto fantastično. Od takve slave se živelo među klincima, prepričavalo se, dodavalo detalja koji se i nisu dogodili, ali ko je to znao osim onog ko je bio” tamo” gde mi nismo smeli da privirimo”;

bio si glavni jedno vreme, neko  je, kasnije, uspeo, neozleđen da uđe u taj famozni svet odraslih, gde smo naivno mislili da je sve dozvoljeno, dostupno,  iako nismo imali pojma šta se u to “sve “ može svrstati. Kada se samo setim, mašte u to vreme nije nedostajalo i moglo se dočarati nešto neverovatno što nas kao očekuje, samo da prođemo još koju godinu.  Kada smo, nešto kasnije, već “ uveliko koračali sokacima rezervisanim samo za odrasle” mnogi od nas su shvatili da ono što nas je čekalo iza ćoška, tamo negde i nije baš bilo nešto kao što smo zamišljali da će biti, da nas čeka, samo da dosegnemo…

suočili se sa surovim svetom odraslih gde preživljavaju oni koji na vreme postanu i ostanu, realni, za maštare tu nije bilo mesta, osim ponekad i poneko je uspeo da opstane, preživi;

tek tada kada se udarilo u zid, shvatili smo, mnogi, sve  strahove “ vaspitača” , mnoge razumeli i opravdali, ipak, za  mnoge je bilo kasno.

Ali ne kajem se i da mogu ponovo bih isto, što reče neko ( Duško)

Noć,

je bilo nešto od onoga” što se” i“kada  se nije smelo”, kada ne bi trebalo biti nigde osim u kući pod budnim okom, jer “noći su za spavanje”;

noć, doba  koje se željno iščekivalo;

nikada nisam shvatao kakvu to ima moć , neobjašnjivu, onako magnetnu, da privuče, u svoje carstvo senki; noću je sve drugačije i glasovi su čini se drugačiji, neodoljive senke,  vizije koji se naslućuju, nastaju i nestaju u trenutku, fantastične i neodoljive  uobrazilje. Ima nešto tajanstveno i magično u tome što vuče u noć sa oskudnim odsjajima; pod plaštom noći mnogi se preobraze, mnoge ne možeš da prepoznaš, postaju neki sasvim drugačiji kakvi  inače nisu kao što ih poznaješ. Tajanstvena moć senki pred kojom niko nije ravnodušan,  sve mi se čini a možda je to ustvari pravo lice koje se pokaže, kada maska spadne. Ne znam.

Kod mnogih nestaju strahovi, kompleksi, mnogima se učini da su mane neuočljive, skrivene , ustvari nestale.  I kao da sve “oživi, pokrene se” ali na neki drugačiji način, sva čula se probude i sve je jače i prepuno poželjnog iskušenja, osećaj bliskosti sa nekim, osećaj prisustva, pogleda čak, nekih crnih očiju koje se jasno ne vide, ali ih osećaš na sebi jače nego da ih gledaš svojim očima, danju.

Čudno je to, neobjašnjivo.

Tada, u to vreme, za nas kao da se otvaraju vrata za ulazak u neki drugi svet, očima smo gutali  senke, upijali  zvuke, osećali  mirise, tada smo imali osećaj, da smo deo svega onoga što nam je bilo nedostupno, nedodirljivo.

U jednoj od takvih noći, sam, prvi put čuo zvuke gitare koju je svirao, prišunjao se, tiho, ostao skriven, osetio uzbuđenje snagu i jačinu, ne baš, ali skoro kao prvog poljubca  voljenog bića, neverovatan udar sile koja me je privlačila, uvalačila u sebe i prepustio se bez želje da se oduprem, kao opijen tonovima muzike i ne gledajući po prvi put otputovao, ni ne znajući,  nesvesno maštajući, u neku drugu dimenziju, kao mlečnim putem preletao galaksije, otkrio svet neki nov, drugačiji do tada nepoznat. Sve se promenilo i više ništa nije bilo onako što sam poznavao  do tog trenutka.

Bezbroj narednih  noći, čarobnim ćilimom muzike, proputovao sam mnoge svetove, kao bajka, kao drama, prepune divnih iluzija, bio i akter i glavni  lik, i zarobljen i oslobođen,  pitom i divlji,  gubitnik i pobednik,  voleo i bio voljen. I mogao sam sve što sam poželeo i pobeći i vratiti se, boriti se i izaći iz mnogih bitaka neozleđen. I znao sam da će ta ljubav trajati sve dok ima života u meni.

*

Dva klinca (ja sam se zezao i govorio (kantautori u pokušaju,”zarazile nas neke barabe muzikom ” `70.tih”).krenemo na koncert u Sremske Karlovce, gostuje Arsen i Stjepan Mihaljinec na klaviru (mislim da je bio povod dani Branka Radičevića,),

Oko 9 ujutru (koncert počinje oko 10 ili 11h sednemo na “Zoljicu”, ja gitaru na leđa i krenemo, a vreme se urotilo protiv nas, počela kiša;

a ja držim neki najlon više preko gitare nego preko naših glava. Na jednom delu puta (na Tekijama, put ide uzbrdo) i naravno nema teorije da nas #Zoljica izvuče.

Guramo do gore , stignemo i sad na nizbrdici sednemo , ali kako je bilo klizavo, zviznemo sa motora, srećom  pored puta. Razbili se ko tikve. Uglavnom, posle te golgote, stignemo nekako u Karlovce, ulazimo u salu (otprilike za stotinak ljudi) onako mokri, blatnjavi, pocepane farme, a unutra sve ljudi u ” toaletama” svi doterani, gledaju u nas kaao da smo pali s marsa a ne s motora, pa tu i moja profesorka muzičkog, katastrofa. Nama neprijatno, držim gitaru ispred sebe kao da će me sačuvati od “zblanutih” pogleda, ali šta sad kad smo došli, ostajemo. Stanemo nekako dalje od svih, u ćošak pored vrata, kad ulazi Arsen, svi tapšu, a on, valjda videvši nas onako skupljene u ćošku, k`o prosjake,  prolazi pored nas, pa zastane, smeška se, gleda u nas, gitaru i reče otprilike

“Momci da niste pogrješili, pa ovo je danas moja svirka”.

Naravno nama nije bilo do zezanja. Ukapirao je čovek u kakvoj smo gabuli i ode na binu, pozdravi publiku, sve onako kako treba i doda

“ da će za početak mimo rasporeda otpevati pesmu  “Laku noć muzičari”
i posebno posvetiti mladim muzičarima, koji su odvojili dragoceno vreme da budu ovde sa nama…” I naravno sve je posle išlo kako treba…nezaboravno…

Mom jedinom iskrenom i pravom prijatelju, šansonjeru i maštaru, koji verujem negde u nekom boljem, drugom svetu svira nekim anđelima svoju muziku onako isto kao što je i mene naučio i  pokazao, da volim muziku i da maštam.

Laku noć muzičaru

Advertisements
This entry was posted in lomljivo and tagged . Bookmark the permalink.

2 Responses to Laku noć, Muzičaru…

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s