Oj Srbijo …

….

***

Čokešina

Podnožje planine Cer.

Voleo je to selo , tu planinu ,divio se , poštovao lepotu koja kao da je  .

od samog Gospoda poklonjena.

Ta planina i sve što je na njoj, što diše , živi, miriše, kao prolazno u neprolaznom, a opet , kao da je zauvek tu  i deo te (prolazne),neprolazne lepote.

Pronalazio  izgovor da joj ide ,da se stopi i bude na trenutak prolazni deo te neprolazne lepote , nekad tražeći cvet, pečurku, neobično drvo , potok , list , pticu , slušajući zvuke koji se prepliću, čini se svaki za sebe  a opet čineći rečima neopisivu harmoniju.

Vreme tmurno, maglovito, vlažno.

Orosila planina.

Poštapajući, ,čuo je nesvakidašnji zvuk , sa mesta udaljenog , je uspeo da razazna samo obrise ,siluetu ispred brvnare pri samom vrhu planine, ali dovoljno , blizu da čuje zvuk, zvuk  frule.

Prostirao se zvuk, ne frulaša, nego čarobnjaka muzike.

Uzvišena muzika,  usne i ruke nepoznatog svirača, kao da je bila igra duha i daha.

Zastao je, ne želeći da remeti divan trenutak, i slike koje su se smenjivale pojačane osećanjem svih  čula,  nešto neobjašnjivo,čarobno lepo .

Polako je smrkavalo, i on je krenuo nazad, praćen melodijom,  divnim trenutkom, koji osim njega možda niko nije i neće  doživeti,  ne tako kao on, bogatiji za jedno divno osećanje,

samo njegovo ,

„možda je ta melodija  savršenstvo trenutka  , u neprolaznom ,činilo se, sićušnom delu , spokoja, trenutka koji nas prati i za kojim tragamo .

Nije želeo da vidi tog čarobnjaka, koji će ostati , možda , zauvek nepoznat .

Da je tuda prolazio Herbert fon Karajan, možda bi… kao kada je hodećii šumama visokih Alpa, začuo zvuk trube i zanesen muzikom upoznao čoveka,drvoseču koji je svirao i kasnije , postao čuven i poznat u svetu muzike.

Po imenu Moris Andre.

Znajući za to, ipak se polako okrenuo put Čokešine, ne želeći da remeti harmoniju , želeo je da je zadrži, zauvek ovakvu kako je upamtio …i posvetio stihove

„Frulo!

Što dah moj radosni žalno u dolji razleže?

Da li su pastiri pomrli? Tobom prizivah dragu?

Il žal se stanji  u meni ?

S neba me strela ranila,

Tamna me zemlja pečila

Pesma me suzom i krvlju kitila.

Il dah moj

Kad preteče žal

Te moj žal za odbeglom tajnom.” *MN

****

Čudesni tamni borovi

Dozrele krošnje jekova,

Sudbinski strasni horovi

Jezivom slavom vekova.

Čiju li pesmu vijete

Zelene gore sumoru

Ko iz slutnje Umorom

dublju vi tajnu krijete

Pod vama plave bezdani

Zemlja je zvuke upila

Muzike prostor zvezdani

Gluha su grotla skupila.

Žedni su svesti hukova

Zvezde beskrajnih plesova

Drhte od ludih besova

Stabla prepunih zvukova.

Sve to beše dah , kad među mlade pastire ti banu frulo

I sve što ti ne kaza

Davno je mrtvo i trulo.

Krilata svirala obleći oko munja u golemom klupku.

Pesmom ih nekud mami.

Da li natrag u oblake ili na drugo lepše nebo , ili na zemlju među ljude.

Zaplela se u plamene jezike, gore joj i  krila i pesma i senka nad nebeskim dverima.

Duva septembarski mesec u frulu tanku.

Obrazi mu došli rumeni i puni

Zriče zrikavac čoveku u kruni.

Igrajte zlatne kupe sena i slame

Razvijte po noći

Svud svetle pabirke.

Hvataj se brdo

Jedno drugom za rame,

Igrajte uz zvuke septembarske svirke.

Obesna frula svirača meseca u igri i Gore Kolubarske tera

Nikad ne videh veselijeh kerca

Od razigranog mesečara Cera.

Igraj livado visoka pojato

Talasajte se reke svetla nedra

Hvatajte se zdenci u kolo

Da još vedrija

Postane  noć vedra”

(*Momčilo Nastasijević…

****(t)***

Advertisements
This entry was posted in lomljivo and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s