Neosedlan ždrebac

– odlomak-

… opus:   

– podnaslov: besramne pripovesti ( koje to i nisu, možda…)

ili nešto drugo …

Noćno preznojavanje  ( osmi p. švercer)

Ne znam zašto, ali ovih dana mi se motaju po glavi neke čudne misli. Prisećam se dešavanja  iz perioda odrastanja,  vremena koje je obilovalo nekim događanjima,  zbog kojih su mi, to sam tada nekako osećao  ( i zaključio) rasle uši.  Povremeno sam umislio, da su mi toliko izrasle uši, da sam se bojao  da izađem na ulicu, da to  neko  ne vidi.

Ne mogu da objasnim taj osećaj, ali držim da je tako.

Uši bride i imam osećaj da rastu kao da ih neko izvlači, a meni se uz to  otima nekontrolisano onaj rev ili njakanje iz grla. Baš kao kod magarca.

To su neke od “onih” epizoda  u  kojima  se nepredvidljivo i naivno  postaje glavni akter, koji na kraju gine kao u kakvom kaubojskom filmu.

I to ne u dvoboju  kao junak upucan  i ranjen od strane negativca  u borbi za ruku svoje drage a sve začinjeno muzikom Enio Morikonea uz oproštajni poljubac  ili onako podlo i mučki  s leđa opet od strane nekog negativca,   već  kao žrtva najnečasnijeg  mogućeg oružja  tog vremena – bruke *nastale  kao produkt besramnih poduhvata nezrelog balavandera.

Ili bi to slikovito opisano izgledalo,  kao kada bi čuveni Dok Holidej ušao u salun i umesto viskija zatražio šolju mleka, dobio čveger od Džoni Rnga i bio oteran da igra domine sa penzosima iza saluna u štali pored krava. E baš tako .

Bila  bi to velika bruka i za Doka i  za mene, kome je Dok bio jedan od idola u period odrastanja  odrastanja i sazrevanja,  odnosno do danas, tačnije još uvek  ili i dalje, što može da znači da nisam odrastao ni sazreo . Moguće ne sporim.

Još uvek negde imam kopiju onih njegovih koltova sa drškama boje slonovače, kravatu boje vina, stetson, oči boje, kao površina jezera ne baš Mičigen, ali recimo Dunava kad je bio te boje. Sad se i Dunav nešto promenio, ali u mom sećanju mora biti da je takav. I Štraus je napisao valcer o tome, pa zašto ne bih ja zamislio da je bilo tako.

Obično   te misli  dođu kad mi se ne da da zaspim i tada me  obuzmu, pa  dok sve ponovo ne proteram  kroz kinoprojektor u glavi, nema spavanja, pa makar popio  ne znam koliko tableta za spavanje.  Ako se prevarim pa uzmem jedan kratki opuštajući džok, tu (obično biva) tek nastaje  veći problem, jer sve dobije nekako širu i jaču dimenziju.  Doduše zavisi od kvaliteta biljke, ali to je neka druga priča.

Uglavnom, kada me tako nešto spopadne, nema teorije da odagnam misli i nema šanse da ih zamenim nekim drugačijim, i šta ću, nego napravim dil sa onim skrivenim malim osmim “švercerom”

( koga svako ima u sebi, u to ne sumnjam, ustvari tako mislim, osim ako to ima vezze sa onim pomenutim sazrevanjem).

Dakle, napravim dil, da ću  ponovo odgledati filmove koje mi pušta i odživeti  iznova sve ono što sam već prošao, a da me taj mali zlojeb-osmi  švercer, neće drkati jedno vreme.

Dil je napravljen i overen potpisan s moje i njegove strane, doduše mojom krvlju, ali  paraf je paraf. Dil je dil i on ima da se poštuje, iako, svaki od nas ima neke svoje momente i adute kojima vara naočigled publike.

Ja varam, kao i svaki priučeni kockar,  jer sada sve sagledavam, razvrstavam, odbacujem šta mi se ne dopada, dodajem šta bi bilo dobro a šta ne, sa ovom naknadnom „pameću“ pa se mnogo toga  završava nekako najbezbolnije po  mene, mnogo je,  čak i  sretnih završetaka. On, taj osmi švercer (putnik ) vidi šta radim i  kao kontru i zauzvrat  me odvali nekom sesijom, sa još gorim eplilogom od onog koji je bio a sve povezujući sa nekim drugim događajima, iako je velika vremenska distanca između njih  i iako nemaju ama baš nikakve blage veze jedan s drugim,  niti su se desili u istom gradu, čak ni u istoj zemlji, ni sa istim akterima,

Ali on to nekako udesi, sve poveže i to tako logično, da me uhvati strašna nervoza i neko noćno preznojavanje da  je prosto neizdrživo. Opasan je taj mali zlojeb.

A u početku sam se borio. Oooo, da.

Znate kako  ono počinje, kada legnete u krevet, pa vam sve smeta,

jastuk, te tvrd je, te mekan je,

pa vam smeta jorgan , težak , toplo vam je sklonite ga, a sledećeg trenutka vam je hladno,

pa vam duva kroz kućicu na tabane, pa vas žulja čaršaf,

pa ne odgovara dušek, te ima džombe, te rupe, te tvrd je te mekan,   pa smeta svetlo, ma svaki trak, šumove i zvuke da ne pominjem,

a tek sat, udara sve jače i jače. U mozak.

Pa ustanem, ne palim svetlo, prošetam malo na terasu, gledam u nebo, mesec, zvezdice, ne vredi,

uradim par nekih vežbi , opet ne vredi, pa uzmem kao da pročitam nešto, ali nema šanse da bilo šta zapamtim.

Kad je neko “micasto” biće   u postelji pored menee, glupo mi je da je budim, ne toliko što sam šatro uviđajan, nego iz praktičnih razloga, ko zna koliko bih joj bio, jel`, kako da kažem od koristi, mislim, razume se šta hoću da kažem, obuzet ovakvim mislima.

A bilo je i toga, ne kažem, sve mislim

„ …ma daj čoveče pa šta ima bolje u životu što može da ti skrene misli sa nekih nebitnih stvari  od  onog najboljeg što je priroda podarila, , lepog  toplog ženskog  bića. Tu ti je pred nosom, pod rukom na izvol`te, uzmi to što ti je suđeno.“

I jesam, uzeo.  Naoštrim  se , navalim k`o gladna godina, uporan, ,  te figure veneris,  te kama sutra , te 69, 53, ma sve tehnike poznate i nepoznate, pripremam  teren kako treba   i sve ide kako je  zapovedano,

i  posle toliko iznurivanja,  njoj je bilo dosta, kapiram, jer to traje i traje, ali ja uporan, ne prestajem, sve  dok se lepo biće ne oglasi, naravno, sa nekom od onih opaski , onako mazno “ a da sada malo odspavamo … ali dobro,  ako se tebi baš ne spava…“

Pu,  jbm ti sve, a meni se smrači, e sad ne bih ni da me moliš, pomislim ali ništa ne kažem, gde ću tako nešto reći, pa sutra ili neki drugi put mogu da se slikam.

Padne mi napamet uzgred, jedan,  koji  se požalio, neki Duško,  kada je započeo neki biznis sa jajima i pilićima, nagovorila ga žena,  a oko njih stalno nešto treba , zahtevni su,   treba  i polako i nežno, oni su osetljivi kao… , i priča taj jedan Duško o svemu tome, između ostalog, :

„  Uhvatim ti ja,  u nekoj pauzi, moju Smiljku,  na astalu, ma k`o stvoreno sve se namestilo,  kad će ona, samo što sam počeo

„ Jesi li  zatvorio piliće?“

Ja radim, radim pravim se da ne čujem, kad će ona opet,

„  A jesi li im ostavio uključenu lampu,  jesi li im izmešao koncentrat, .a jesi li zaključao vrata, a jesi li…“ žena se ne gasi , sve neke nebuloze u momentu kada im  nije ni vreme ni mesto.

I šta biva?  Normalnoo, pukne čovek, „ što reče Kliker

„ Pa`ne ćuna, ispuše se k`o duš`ca“ .. i kaže „ E ženo jebali  te i pilići i koncentart i sve te jebalo, a ja više neću.“

Rečeno učinjeno.

Čujem posle da su se rasturili svako na svoju stranu, doduše ne baš zbog pilića, jer ju je izgleda, tako kažu zli jezici (ja ih baš ne bih uzeo zaozbiljno), podmirivao neki Vasa iz komšiluka,  a i usput  ona zadržala piliće. Kasnije je, taj jedan Duško, pokušao biznis sa ćurićima, ne znam kako je tu prošao.  Možda je sa ćurićima imao više sreće.

E da, tako je bilo.

I sad potpuno kapiram  čoveka što ne voli piliće  i znam da neću nikada ulaziti  u biznis sa pilićima. Bar neka korist od toga. Videću to sa ćurićima, već kako ide, ako ga vidim.

I tako, da se vratim ja lepo onome o čemu sam započeo,

oćutim, i  samo poljubim “micasto” biće, ušuškam i ono zaspi u  sekundi, rekao bih. I zavidim joj  i ja bih vrlo rado, ali džabe, što duša hoće ali neće glava.

Ma sve me nervira, a ovaj mali zlojeb osmi  kljuca li kljuca, i to traje tako  do jutra , a sledeće veče, opet iz početka.

I šta mi je drugo preostalo nego da napravimo dil. Jbg.

Devojčice kojima miriše koža 

Setim se tako, jedne dogodovštine, neki peti, šesti razred išli smo na sistematske preglede u dom zdravlja.  Prvo su pregledali nas muškiće,  a posle devojčice.

Sećam se da me je bilo jako sramota kada je doktorica zagledala u gaće… Stavi onu rukavicu i prepipava, valjda da li je sve u redu.  Bilo me jako sramota i bilo mi neprijatno, to nisam mogao da shvatim : zašto je trebalo da se pregleda? Bar tada nisam. Eh što sad ne pregledaju tako, pomislim. Ponekad.

E sad, kako je ordinacija bila na visokom prizemlju, prozori su bili ofarbani belom bojom, do pola da ne bi moglo da se vidi spolja. Normalno svako od nas, muških je noktima izgrebao rupice da bi posle mogli da čkiljimo.

I tako, odmah posle pregleda trčali smo sa druge strane i gledali devojčice. Interesovalo nas je živo šta to one imaju a da je tako zanimljivo, a mi da nemamo?

Kako je bilo visoko, morali smo da držimo jedan drugom lopovske, popneš se,  uhvatiš se za pleh od prozora, podigneš na ruke da bi bolje video i uživaš. Mislim uživaš? Ni neznam da li sam uživao, ali je bilo jako uzbudljivo, posebno što je to nešto što nije smelo da se radi.

I sad, bila je neka Kornelija, ta je bila mnogo naprednija od drugih devojčica i sva nekako velika,  naravno svi smo blenuli u nju i posle prepričavali kako je ko video iz svog ugla: prossto smo se takmičili ko će slikovitije da opiše  ono što je video i naravno šta bi uradio sa tim da mu kojim slučajem dopadne šaka.

Kad malo razmislim ubeđen sam da bi svaki od nas  u to vreme verovatno pobegao glavom bez obzira kada bi i dobio takvu neku prliku, ali dobro sad da ne idem u detalje, to je manje važno. A bilo je i toga, ne sporim.

Tako ja zauzmem dobru poziciju, pregled kao na dlanu, a da ni ne znam o čemu sam onda razmišljao, samo se sećam da mi je bilo nekako lepo, dok sam čkiljio kroz one rupice i prepričavam onom koji mi drži lopovske šta vidim. Normalno, odluka o tome ko drži lopovske je padala ili bacanjem petobanke pismo glava ili izvlačenjem šibica. Već tada sam pokazivao sklonosti za kockanje, naime ni jednom prilikom nisam izgubio, što je već odavno postajalo sumnjivo, ali niko nije video kako varam. E, a to je tajna kockarskog zanata i to se ne otkriva tek tako, pa ću i ja to prećutati ovog puta. Svako ima neke svoje trikove, pa tako i ja.

Držim se tako na rukama, kad odjednom čujem neku dreku, nemam više oslonac ispod, ovaj koji me je držao pobegao a  usput mi povukao pantalone pa one spale skoro do kolena, a ja ostao da visim; držim se na laktovima , pantalone spuštene  i još polako  klize na dole. Užas.  Neko bi rekao onu čuvenu “ kome je suđeno da bude jeben, njemu gaće sam spadaju.”

E da, baš tako sam  i osećao. Iako nisam tada znao  da je to to. To sa tim gaćama.

Kad nailazi razredna, nastavnica istorije, Ilona.

Velika žena, onako jaka, malo gruba a kad poviče, svi smo se smrzavali i zavlačili u mišiju rupu.  I naravno vidi mene gde visim.. .Samo je mene uhvatila!  Svi ostali kidnuli a ja blenem u Korneliju, ustvari ne više u nju nego u staklo, sa spuštenim pantalonama. Sad mi više nije ni do Kornelije, ma nidočega.  I tako ona viče, devojčice vrište, a meni pantalone izdajnički klize na dole. Ja se nekako fokusirao  da ih zaustavim,

sto puta sam pomislio od tada kako je gravitacija jedna užasna stvar. Da je nema do ovoga ne bi došlo, a i moga bih lako da se otkačim i odletim daleko,. Ma, da mi je bilo da naiđe neka ptica da me odnese, orao ili kondor, ili u zemlju da propadnem.

Bruka! Šta da kažem.

Od ukora, grdnje razredne i izvlačenja ušiju na vrh glave, do  batina od ćaleta,  zezanja u školi kao da niko drugi nije virio.

E to mi je bilo najgore.

Ispadoh magarac najveći na svetu. Najgore mi je bilo što devojčice nisu htele da pričaju sa mnom jedno vreme. Jedno vreme me čak zvale i manijak, onda nismo znali za onaj izraz voajer.

Posle svega toga sam odlučio da  to nisu čista posla, sa tim  čkiljenjem i pantalonama..  Čvrsto sam rešio da pronađem neki bolji način  i saznam više o tome. To sa tim devojčicama.

E da tako je bilo.

Tamna energija na mlečnom putu

A sećam se, opet , kod babe i dede na selu, gde sam povremeno odlazio  i provodio vreme  tokom praznika i  školskog raspusta,  bila je neka  devojka,  klinci  su je zvali opičena Vujka. Bila je starija tri ili četiri godine, od mene, a ja pravi novopečeni pubertetlija tu nekih desetak, jedanaest godinica. Valjda sam bio novopečeni pubertetlija, ne znam, jer su tada počele da me zanimaju neke stvari na koje do tada nisam obraćao pažnju.

Hoću da razjasnim da  nije bila mentalno zaostala ili ludača, kako se to nekada kvalifikovalo, tako neko ponašanje,  nego onako nekako  drugačija. Bila je dosta slobodna, za ondašnje pojmove previše slobodna, kako je govorila tako se i ponašala. Posebno kada su u pitanju bili muško-ženski odnosi.

Doduše takva joj je bila i keva, zvali smo je teta Rada iako je bila mlada žena, i  kako su govorili oni stariji, „šarena“.

A muž joj bio jedan  Sima, taj nikad nije bio kod kuće, radio u Nemačkoj, a kad dođe onda samo pije i tuče je. Bar su tako  pričali, ja ne znam o tome ništa, ustvari nisam znao tada, samo sam čuo da tako pričaju neki stariji momci, kada taj jedan  Sima krene nazad na posao u Nemačku, a oni pričaju ” Ode Sima, ide nama medeni mesec”.  Nisam znao šta to znači, ali mora da je bilo nešto vrlo interesantno, kad su oni tako pričali, a uz to se nekako značajno gurkali među sobom i smeškali, nekako značajno. Pominjali su  i neki februar sa mačkama. Sve sam mislio da to ima veze sa medom, ali koliko znam oni nisu imali med, jedino je moj teča imao tada pčele i košnice u selu i skupljao med,  a nisam čuo kada je to trebalo da se radi. a posebno ne u februaru sa mačkama.  To me je sve jako zbunjivalo. Rešio sam da ću da ga  pitam  jednom , ako se setim. To sa tim  februarom.

Tako i Vujka beše šarena. Iako nisam imao pojma šta to znači, a bilo mi glupo da pitam, zvučalo mi je onako nekako zanimljivo. Šta li je to imala pa je bilo šareno?, pitao sam se,  zagledao ponekad ali nisam otkrio.  Sve mislim, saznaću nekako šta to znači.

Ima tu još jedan važan detalj.

Naime, tada nije bilo ni interneta,  filmova, nečega gde si mogao nešto da pročitaš o seksualnom životu mladog kanarinca, kao što sam bio,  nego smo instrukcije dobijali od starijh i iskusnjih.

Naravno, pričali su svoje priče, koje su obično bile izmišljene ( to sada pretpostavljam) , ali ko je to od nas mogao da zna u to vreme. Delili savete  i uputstva kako treba to sa ženskinjama,

I koje metode primeniti kada dođe do odsudnog trenutka.

Jer taj trenutak smo svi priželjkivali da će se vrlo brzo desiti, iako nismo imali pojma šta je sve to ustvari i šta će se desiti, ali sama činjenica

“ Posle toga  postaješ pravi muškarac “  je imala čarobnu moć  i znam samo  da smo  mi klinci sve slušali otvorenih usta  a bez daha i glasa da ne propustimo koji od detalja, i upijali sve kao sunđeri.

Kasnije smo  maštali o tome što smo čuli i videli sebe kao glavnog junaka koji pobedonosno polaže taj ispit muškosti na radost i zadovoljstvo kako svoje tako i svoje izmaštane devojke.

U čemu se taj ispit sastajao nisam imao pojma, ali mora biti da je nešto jako važnoi da si trebao biti posebno odvažan da bi prošao taj ispit. Bar mi je tako to zvučalo. Misteriozno. A ja volim misterije, ma koliko ponekad bile opasne.

E sad, svo moje odrastanje je dobijalo neki novi smisao  otkrivanjem  ( razlika  za koje nisam znao da postoje) devojčica. One su za mene  uvek bile neki jako zanimljiv  svet.

Mislim, jesu one bile dosadne i alapače, i stalno nešto plaču, nisu znale da čuvaju tajne, nisu igrale ni fudbal ni klikere, niti indijanaca i kauboja, samo onaj glupi lastiš,  šantiškole, i šta bi sa njma moglo da se priča, i stalno su sve znale najbolje u školi, štreberke, a opet , na neki neobjašnjiv način mamile i privlačile kao magnet. Ma to je ostala prava misterija za mene  i  danas, kad malo razmislim. Ne znam zašto je to tako a čitam da ne znaju ni oni mnogo pametniji od mene i zreliji.   E baš tako.

A stanovala je u kući pored naše, ta opičena Vujka. Viđao sam je i ranije, ali sam počeo da zapažam tek u to neko vreme , kažu buđenja hormona, tako kažu, da je to tako sa tim hormonima kad počnu da rade i bude se u organizmu. To me prilično zbunjivalo, da ne kažem malo i plašilo ali nisam nikom rekao. Mislim, ni ne znam ko su ti hormoni, i još da trče kroz organizam, to nisam mogao da prihvatim.Tako sam mnogo puta , noću posebno, osluškivao da li neko trči i radi nešto tu u organizmu, ali nisam ništa posebno novo čuo, osim kako kuca srce i ponekad kako krče creva. Ali to kada sam bio gladan, znači ništa novo. Rešio sam da ću to jednom da ispitam detaljnije. To sa tim homonima, Nisu to baš čista posla,  tako mi se činilo.

I tako, jedan dan,  gluvarim po dvorištu, a šta bih drugo, jer svaki dan na selu  posebno leti na raspustu, ako nisam išao na kupanje na reku,  je ličio jedan na drugi. Nisam baš ludeo za  onim radovima  na njivi, nema ništa zanimljivo osim okopavanja nekog kukuruza ili tako nešto, dosadno do zla boga, a i izvalačilo  me je to što sam još bio mlad, pa sam obično donosio vodu, i tako te stvari. Ponekad bih pomagao, ali to nije bilo tako često, svaki dan,  kao deda. Nije mi nimalo dopadala ta ideja sa tim njivama i tim radovima, odeš ujutru skoro po mraku  a vratiš se predveče kad opet padne mrak i kao kokoška na spavanje. I tako svaki dan. Ma mora  biti da je jako dosadno stalno jedno isto, a toliko je zanimljivih  stvari koje mogu da se urade u međuvremenu. bar tako sam tada mislio .To sa tim njivama.

I idem ja tako dvorištem, šutiram onu banatsku prašinu, smišljam neku nepodobštinu, uglavnom su to bile neke zanimacije,

kao što je krađa jabuka ili nekog voća , branje kukuruza za pečenje, iz komšiluka, tamo je uvek lepše i slađe ili krađa jaja u zamenu  za kuglu sladoleda, penjanje na stog sena, na vrh, ili  pravljenje kolibe – vigvama  od tuluzine, u kojoj sam se skoro zapalio kada sam krišom počeo da duvanim, ali o tom nekom drugom prilikom,,  ili napravim laso, pa hvatam kokoške,  koze,  kravu za rogove, gađam praćkom golubove,  zezam jarca da me juri i tako neke zanimacije, kad čujem neko peva.

Ne čujem dobro pa priđem do tarabe, onda nije bila ograda kao danas, to su bile ili tarabe ili red luka  ili nekog rastinja, pa se zna otprilike gde je granica čijeg dvorišta. Doduše na  granicu  se nije ni gledalo kao danas.

Sakrijem se iza nekog  rastinja i sada jasnije čujem , a pesma ide: „Vesela sam, vesela sam, što mi sise rastu.“   I sve poskakuje  ona tako i štipa se za taj deo tela, odnosno sise. I bilo je tu još teksta ali nisam zapamtio.

Opčinio me taj prizor. Ko će pored toga i tekst da zapamti. To sa tim poskakivanjem. Sav se ja tu usplahirim k`o napaljen cverglan.  I vidim ide ona prema  poljaku u dnu dvorišta.

Tada su bili oni poljski klozeti. poljaci. Malo ko je imao toalet u kući, o kupatilima da ne pričam. Kupaš se u koritu ili lavoru, nekad u buretu pa te polivaju toplom vodom a leti smo se kupali na potoku ili u reci.

Normalno, zaboravim na sve što sam hteo da radim i krenem za njom, sve sakrivajući se, a u čudu. To još nisam video a ni čuo.  I uđe ona u poljaka,  ja se skupio da me ne vidi a oči mi iskočile na vr` glave,  gledam šta radi. I naravno ugleda me . I drekne

“ šta je mali, šta blejiš ko  tele?”

Tih sunce ti , da mi je bilo da propadnem u zemlju. Tu se ja ispravim i kao dobacim „ništa tražim gliste za pecanje“ i samo piljim u nju. A sramota me samo tako. Ali ne pobegnem. to je jače od mene, bih a ne mogu.  I ona ti izvodi ritual a ja baš kao tele, samo piljim u nju.

A ona sve provocira, zadiže suknju, majicu, a ja šta da kažem, proključao. Sve mi neka vrućina u glavi i ušima  trnu prsti na nogama. Ma prava struja.

Kad kaže ona u jednom trenutku, „ A ti izgleda nisi nikad video  ono što imaju ženske?

Htedoh nešto da kažem,  ali ne vredi knedla u grlu, panika . suše se usta, vrućina u glavi..( kud ne pobegoh ranije pomislim.)

„Dođi ovamo“ kaže, a ja kao po komandi , omađijan prizorom, ne skidam pogled sa nje.  „ Jel  bi da pipneš malo a?“

I smeje opasna Vujka, a ja šta ću, ne treba da mi se ponavlja,  pružim ruku, kad se ona izmakne, lupi me po ruci i počne da se smeje, pa  kaže, „ Slušaj ako hoćeš da pipneš moraš da mi doneseš 5 jaja za sladoled, biću ovde i  ajde sad tutanj“. I ja  šta ću pobegnem.

Naravno ceo celcati dan sam bio pod utiskom fantastičnog prizora, dok sam  pretraživao sva moguća i nemoguća mesta gde bi kokoške mogle da snesu jaja. Ali, hoćeš malo sutra.

Ne nose koke jaja kada ti treba.  To sam tada shvatio. Velika istina, nego samo kad one hoće.

Ma ni jedno jaje. Doduše nose one ujutru i uveče, ali to baba pokupi. I šta ću , odem do letnje kuhinje, tako se zvala neka građevina koje obično postoje u dvorištu,  a tu je baba stavila kvočku na korpu sa jajima, da se izlegu pilići.

Kako sad uzeti jaja a da baba ne vidi.?

Priđem ja polako, pružim ruku ka korpi, kad će kvočka po ruci kljunom i kokodače. Ma činilo mi se da urla. Pokušavao sam tako nekoliko puta dok me kvočka nije skroz iskljucala do krvi. Sav sam bio isečen.

Dosetim se , uzmem štrangu, prebacim preko grede, napravim omču, polako se prikradem  kvočki , nabacim joj omču na glavu, i povučem baš kao što vešaju u kaubojskim filmovima. Držim jednom rukom a drugom uzimam jaja.

A jao, kakva je to panika bila, kvočka krešti, čuje se, čini mi se u tri ulice,  ja uzeo dva jaja jednom rukom i guram  brzo u džep.

I naravno da dohvatim sledeće, kad pade ono što sam pokušao da stavim u džep; razbilo se jaje,  ja, u panici pustim štrangu, kvočka dođe malo sebi pa na mene, , ja nekako ustuknem i da je šutnem okliznem se na ono razbijeno jaje, i padnem.

Pobeže kvočka napolje, krešti i vidim babu kako nailazi. Panika.

Ako me vidi nadero sam.

Možda gore nego kada sam jednom ofarbao kravu krečom sa jedne strane,  ili kada sam čerupao neku kokošku i ćurku da napravim prejanicu.   Jer kako objasniti šta sam ja to tu radio sa jajima, ajde to bi moglo i da se objasni, znala je baba da mažnjavam ponekad pa sam dobijao grdnju, ali zašto sam besio kvočku? Kako sad da ja to objasnim? Nikako  normalno.  Gde da pominjem  opičenu Vujku,  sladoled, jaja,.

A inače tu u letnjoj kuhinji ( koja je dograđena u produžetku štale , ustvari spreda ili je štaala bila dograđena , nebitno, odvojena zidom ) se nalazila furuna, velika , moglo je prase da se ispeče, čak i ovca,  to se nekada tako gradilo, a imala je vrata sa jedne i druge strane od strane kuhinje i štale je moglo da se loži.

I ja tada, kad sam video babu kako dolazi, na brzaka otvorim vrata od furune i uletim unutra, pa da izađem na drugu stranu. I kao što to obično biva, , druga strana zatvorena a unutra ostalo pepela od loženja.  Skupim se ko petobanak, povučem  nekako vratašca, držim i čujem babu kako ulazi i  bogara.  Šta da kažem , panika, smrzo sam se u onoj furuni.

Čujem da baba pominje moje ime, zove me zove, znala je da je to opet neka od mojih umotvorina ili nedelo. A ja ne dišem u onoj furuni, ćutim i molim boga da ne pogleda ovamo. Sve me hvata neka jeza, sreća pa je bio dobar cug inače bih se osnesvestio, činilo mi se.

Trajalo je to, čini mi se večno, ode baba,  posle nekog vremena  ja se brzo iskradem i pobegnem u dvorište prema bašti i voćnjaku. Stanem negde u  dubini kada sam poodmakao i tek onda vidm na šta su mi ličile pantalone i majica. Katastrofa. Crn i  prljav ko sam đavo, bar su ga tako opisivai da izgleda, ne znam verovatno je tako, i sav izgreban. Sve me peku one rane po rukama. Odem do potoka, operem se nekako i  odlučim da ostanem malo duže da se smiri situacija, sve misleći kako će baba zaboraviti na ono, a ja ću već smisliti način kako da se dokopam spasonosnih pet  jaja.

Nekako  prođe bezbolno kod babe ta moja golgota sa kvočkom, a na prljave pantaone i majicu, su bili oguglali,  jer sam takav skoro uvek dolazio s polja.  Pošto sam dobio malo pridike i zaprećeno mi je da ne diram jaja ni kokoške, odem napolje.

A napolju opičena Vujka , šeta li šeta po nom njenom dvorištu poskakuje i izaziva sve da ja vidim. A mene sto znojeva obliva i prelomim, odlučim da krenem u akciju, u komšiluk kod Vujke, odnosne njene, keve. Rešio sam da je pratim, da otkrijem gnezda gde njene kokoške nose jaja i da ih pokupim. Tako bih rešio dva problema:  umilostivo bih babu i zaboravila bi ono sa kvočkom, a i ne bih potrošio naša nego jaja od kokošaka opičene Vujke.

Jedini problem je predstavljao petao kojeg je imala opičena Vujka. Taj se nikoga nije plašio. Čak je napadao ljude i kerove; doduše nije im mogao ništa , ali ih se nije plašio.

Tako je i bilo.

Trebalo mi je nekoliko dana, dok sam pratio Vujkinu kevu, otkrio gnezda,   izbegao petla dok je čuvao kokoške i tako  skupim pet jaja iz komšiluka. Sav zadovoljan kako sam uspešno sproveo akciju, u stilu pravih diverzanata.

Narednog dana , od uzbuđenja nisam normalno ni spavao, ustanem ko veštac i sedim pored ograde, sve čekajući da se pojavi opičena Vujka  i da se ponovi  ista scena sa pevanjem i poskakivanjem. Napravio fišek od novina i tu stavio jaja za, za… Vujku mislim razumete šta hoču da kažem. . to sa tim jajima.

Međutim, Vujke nema, a ja nestrpljiv k`o na iglama kao da imam million mrava u guzici. Pa sve mislim da mi nije promakla, da nisam video?

U neobjašnjivom strahu od  takvog mogućeg epiloga, krenem ka dnu dvorišta, ka njihovom poljaku. I tu negde na pola puta,  ustvari pri kraju naiđem na nesvakidašnji prizor.

Očaravajući koji me prvo ukopao u mestu, a zatim privlačio nekom neobjašnjivom  silom.

Na par metara, možda dva ne više, stoji ti tamo u nekako onako u posebnom položaju, karakterističnom za seljanke kad rade u bašti, naročito pognuta napred i čupka nešto u baštici. Plevikorov,valjda. Suknja malo kraća,  a bez gaćica, tako da je sve bilo na izvol`te.

To je bio šok, za mene, nešto novo i neotkriveno. Čudo na jednom mestu.

Kako god da sam zamišljao nisam uopšte mogao da pretpostavim da tako izgleda.

Mislim , naslušao sam se ja priča od onih starijih i iskusnijih, jedni su pričali da stoji ovako, drugi onako, neki su to zvali veverica ili medvedica i pričali da treba paziti jer “ona stvar ima zube” baš kao veverica ili medvedica i da bi mogao nešto da uradiš tu sa onim što treba, kao muškarac, moraš svoj “alat” pre upotrebe dobro  da  protrljaš koprivom.

Onda on postane deb`o i velik i crven, baš kao što izgleda bilo koji deo tela kad se ožari koprivom,  a takoo sređuje zube kod tog dela tela kod ženskinja. A one to vole. Jer , kaže opet taj jedan , dok se tu  ne srede zubi ne može ništa da se radi, a što rade pravi muškarci, a zubi tu kod ženskinja rastu svakih nedelju dana.

To mi baš i nije bilo jasno, to sa tim zubima, kako to da vole da im se sređuju zubi i ako rastu svakih nedelju dana? Šta bi bilo ako im to neko ne sređuje, koliko bi im onda tek zuba izraslo ili koliki bi bili?  Ali `ajde niko ne pita, pa ne pitam ni ja, da ne ispadnem najveći glupak.

I još je rekao, ko nije hrabar to da radi, ne može da postane muškarac.

Strašna teorija!

Sve nas je bacila u dilemu, bolje reći očaj: biti hrabar i postati muško ili biti označen kao ženski petko. To je bilo ravno samoubistvu, iako nisam znao šta znači da se samoubiješ, ali je zvučalo jako loše. Probati li ne pitanje je bilo u vazduhu. Svi smo ga bili svesni.

Srećom da nisam pokušao ili stigao da pokušam, što je bilo nešto novo jer obično sam od cele naše družine bio među prvima, ako ne uvek prvi da proba nešto što još nije niko uradio. Kažem, srećom  to nisam pokušao, to sa tom koprivom,  iako kakav sam bio radoznao, ne bi bilo ništa novo da sam  tako nešto uradio, ali srećom, bio je neki Draganče, s kojim sam se družio koji je tako nešto uradio dok smo bili na pecanju kod potoka jednom prilikom kad smo pecali žabe i hvatali rakove.

Siromah, sećam se, da je  urlao od bolova i vrištao  kao kad kolju jarca, nekako otrčao do kuće i nije izlazio nekoliko dana. Čak su ga vodili i kod doktora.  a čim te odvedu kod doktora tu onda više nema šale, tu nisu više čista posla. To sa tim doktorom.

Posle je pričao, da je užasno peklo i bolelo, da je sve bilo crveno i da se plašio da će mu otpasti taj “alat”.  Užasno saznanje.

Znam da smo se svi klinci prestravili od toga šta sve moramo da uradimo  i istrpimo, da bi došli do tih ženskih zuba i sredili ih, i zaključili ako je to tako, ako to mora tako da boli da se ide kod doktora,  onda se ne treba petljati s tim stvarima oko ženskinja.

Isto kao što se ne treba petljati sa skakanjem u bunar da se okupaš, sećaam se da  je jedan tako opisao, kako izleda,  ta stvar koja se radi sa ženskinjama. U bunar, iako sam bio na granici da pokušam da se spustim u bunar, čak sam jednom i krenuo, ušao u kofu i taman da se spustim, naiđe deda i izvadi me odatle i ubije boga u meni.

Znači tu nisu čista posla. To sa tim ženskinjama. I bunarom.

Rešili smo nikom da ne pričamo šta smo odlučili. Bila je to naša tajna. Da batalimo to. I sećam se da  smo od tada izbegavali devojčice i devojke, i gledao sam ih nekako drugačije od tada.

Mislim , ako imaju i tu zube, onda je to nešto mnogo opasno i ne treba se s tim petljati. Bežati od njih mislim od tih zuba i tih stvari. Ustvari ko zna gde još imaju nešto a što ne znamo. Ko mora neka radi, mi to  nećemo, tako smo odlučili o tome. To sa tim zubima i koprivama.

Iako mi je bilo čudno što niko ne priča o tome i nisam shvatao gde nalaze ljudi toliku koprivu, bar nisam video da je neko gaji  u kući ii bašti, ali sam odustao od razmišljanja posle strašnog Dragančetovog slučaja.  Sad kad malo razmislim, shvatam da su nas zezali, nas klince, da bi nas ismejali,  ali smo mi to onda shvatali vrlo ozbiljno. To sa tim ženskinjama i tim zubima, i vevericama.

E sad, da se vratim obeznanjenosti, svojoj.

To sve što sam video, nisam onda bio siguran šta je, ali se sećam da je bilo neverovatno zanimljivo, mistično prosto metafizički  briljantno i primamljivo, kako bih rekao. Ovo metafizički sam sad dodao, onda nisam znao za to ali mi je tako izgledalo,  to sa tim prizorom. Čista metafizika.

Mislim nisam imao pojma šta i kako to tu treba da bude i izgleda, ali izgledalo je baš tako, mislim nemam pojma kako, ali je bilo vrlo intrigantno i meta za radoznala ispitivanja, a već  sam napomenuo da s am u to vreme bio prilično radoznao, čak preko mere, kad malo bolje razmislim i analiziram sa ove distance, što me je često dovodilo u situacije , kako bi se reklo, da se obere bostan. Al` šta ću, protiv prirode se ne može, vuklo me nešto, ma ko sam đavo da me tera,

Sve mi se nekako čini,  da je ovaj osmi švercer tu umešao svoje prste još odonda, nemam dokaz ali liči mi na njega.

Elem, umesto , kao i svaki normalan dečarac, da se prikrijem i razgledam i analiziram šta sve tu ima, ja krenem , prema, držeći u jednoj ruci onaj fišek od novina  sa 5 jaja, a drugu ruku pružim da uradim kao što je rekla Vujka.

Naravno u tom trenutku sam zaboravio na obećanje da se neću petljati s tim stvarima i na Dragnčetov slučaj sa koprivom  zube, jer da nisam ne bih i..

..sad, sad stvarno ne znam koliko sam i šta pipnuo, dohvatio uhvatio, sve je to bilo u nekom magnovenju, sećam  se da je uzbuđenje bilo kao, kada sam recimo prvi put uzjahao dedinog konja. Sam. Zvao se Bećar, crni .

Auuu to je bilo nešto najveće što sam uradio u životu, odvezao sam ga u štali, kad niko nije video, popeo se nekako uz pomoć jasli, uhvatio za grivu, uzjagao i polako smo izašli u dvorište. Osećao sam se kao jako važan i velik. Čak sam planirao kao u kaubojcima da ga nateram u galop, preskočim kapiju i da odjašem u preriju ( polje),  ali sreća da je deda naišao, a i konj je bio dresiran i miran, a da nije ko zna šta bi bilo. sad kad malo razmislim. Doduše i tu  sam dobio batine,  od ćaleta, koje sam zapamtio, ali to nije umanjilo značaj mog poduhvata. Čak šta više. Bio sam ponosan na taj poduhvat. Kao Vinetu.

I tako, kažem iskreno , nisam siguran koliko i šta sam ja tu uradio, to je već stvar mnogobrojnih špekulacija, zavisi ko priča , onaj osmi švercer ili ja, ali da je nešto bilo, bilo je.

I dok još nisam ni pokušao da zaključim šta i kao se tu odigrava, mislim to sa tom rukom  i te stvari, trajalo je to možda sekund dva, ali meni se činilo mnogo duže, možda bih samo voleo da je bilo tako, ne znam

kad  čujem odjednom onaj ženski cik: “Iju”  …

okrene se ona , i na moje zaprepašćenje i iznanađenje, ugledam Vujkinu kevu.

To je tek bio šok!

Ja se skamenio. Zinuo k`o peš, ostao bez vazduha. Katastrofa.

Htedoh da kažem nešto ali avaj, jezik se zavezao. Odvali ona meni iz voleja takav šamar, da sam video sve zvezde ove naše a i svih galaksija znanih i neznanih. Mogli su astronomi u tom momentu da otkriju svašta da su me pitali. N e bi morali da prave one kosmičke programe i šalju letelice u nebo.  Ja sam sve to jasno video do detalja. Uštedeli bi grdne pare i potrošili na nešto drugo, a ne za to. To sa tim svemirskim stvarima.

Viče ona na mene, sećam se nekih momenata ” …  sram te bilo, bezobrazniče jedan, zavlačiš se ženama pod suknju, balavac jedan” a usput mi izlači uvo.  Uspeo sam nekako da progovorim, “ nisam hteo teta Rado. .. mislio sam da je Vujka”. auuuu

Onda sam tek dobio po njokalici.  “ ma zar moju Vujku? bitango o jedna, sram  te bilo, balavac jedan” I sve me vuče za uvo,

“ Videćeš šta će se desiti kad ti otac ii majka čuju za ovo”.  Tu sam se već smrz`o.

Ne znam da li bih voleo da budem negde drugo u tom momentu, ali znam da mi je neko ponudio da skočim u vatru, ili u baru među pijavice, bilo bi mi sigurno lakše, Tako sam tada mislio.

U tom nailazi i Vujka , čuje šta se desilo, uzme ona jaja, a mene otera šutirajući iz dvorišta, a njena keva viče za mnom “ Čekaj samo dok te kažem babi” .

To je tek bio udarac. Strašno. Bruka .

Pobegnem nekako do kolibe u senu koju sam pravio, a  srce lupa, peče me obraz a uvo ne smem da pipnem sve se bojim da ne otpadne.

Nisam smeo ni da mislim šta će biti kada ova kaže mojima. Kako da objasnim šta sam to tamo radio? Katastrofa.

Kakvo god objašnjenje da dam ne bi me opravdalo, a da pominjem Vujku nisam hteo, mada mi je to izgledalo kao dobro rešenje, kao ona me nagovorila, što je u suštini i bilo tako, kad razmislim.  Svašta  sam bio i radio, ali cinkara nikada.

I tako sam odlučio da skupo prodam svoju kožu , ćutanjem. P a šta bude. Ili možda da kidnem od kuće? To mi se činilo kao najbolja ideja. U tom ramišljanju sam zaspao, valjda od uzbuđenja, pronašao me deda i odveo kući.

Taj period od nekoliko narednih dana ne znam kako sam preživeo. Strah koji sam osećao od nadolezećeg je bio strašan. Jer ništa dobro nisam mogao da očekujem, a onaj osećaj kao da mi rastu uši, da ne opisujem,  a usput sam i ostao bez 5 jaja i bez sladoleda.  Ipak na moju velku sreću, sve se dobro završilo, niko nije rekao šta sam uradio, tako da je moj strah bio nepotreban.

Mislim, kao da sam znao da to nije Vujka, nego njena keva?   Kad nisam znao, odnosno mogao da uočim razliku te dve, odnosno između njih. Mislim tada nisam mogao, možda i jesam , ne znam.  Čist nesporazum je bio u pitanju.  To sa tim prepoznavanjem.

S moje tačke gledišta, nije bilo razlike, bar za mene, bilo mi je svejedno, valjda je kod svih njih isto. Tako sam onda mislio. To sa tom rukom i tim stvarima.

. Tada sam čvrsto rešio da se ozbiljno pozabavim tim stvarima,  doooobro osmotrim, pre nego što dejstvujem. Da mi se ne desi opet nešto tako nepredviđeno.

A rešio sam i da  kad tad vratim milo za drago, odnosno nastavim započeto istraživanje,  to sa tom rukom i tim stvarima, ali to je neka druga priča, za neka druga vremena.

( nastaviću se…možda)

Advertisements
This entry was posted in s. anteportas and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s