Cold day in Hell

…odlomak…

U neko doba, bilo je to ihahha kada se moglo putovati, spavati na plažama, na ledinama, ispod drveta, u vreći za spavanje, bez straha da će te neko oterati, odem na crnogorsko primorje,  čak 3X prvi put, zadnji put I nikad više,vozom do Bara pa dalje stopom magistralom , takav je bio plan..


Kako je voz, kao što je to bilo uobičajeno ) kasnio prvo u polasku – to mi nikada nije bilo jasno , pa i u odlasku, kao ćira stajao kod svake bandere, putovali dan I po.) stignemo negde kasno popodne, predveče tačnije.
Naravno putovanje u hodniku vagona  druge klase ima svojih čari, ali jedno dva tri sata može I više, ako si u  dobrom društvu, ali biti celu noć i pola dana, jeda odlepi čovel.
Taman se namestiš nekako, uspeš  da sedneš na ranac u položaju na kome bi ti pozavideo I čovek od gume,  kad naiđe ili kondukter pa te podigne, ili neko šeta  da protegne noge,I tako, ko je tako nešto doživeo razumeće situaciju. Ako ne poneseš cugu ili ne kupiš od majstora u vagonu,  ugasio si. Vagon restoran je bio misaona imenica, probity se do tamo bilo je ravno probijanju malih hobita kroz onaj Mordor . Ali istrpi čovek sve to, znaš gde si krenuo I ništa ne može d a te pokoleba.
Siđem iz voza, sa sve rancem na leđima, gitarom na ramenu, izgužvan I izlomljen, neispavan podočnjaci se obesili ko kese,  a udarila neka omorina, strašno, pirka neki topao vetar, grlo suvo,  i šta ću odem do prve kafane koju sam ugledao.
Sednem u baštu, prazna što mi je bilo malo čudno leto je bogamu, ali `ajde ne pitam.
Sednem malo da oduvam, zapalim cigaru, nema pepeljare, stoji na jednom stoliu malo dalje, ona plehana žuta, ali me mrzi da se pomerim..
Mislim doći će kelner, pa će doneti. Završavam cigaru, ali niko ne prilazi.  Stolovi oni drveni sa daščicama stari bez stolnjaka, razmak između daščica bar dva milimetra, pa ako ne staviš pažljivo čašu garantovano će se prevrnuti I prosiuti iz nje . Ali ne smeta , stigao sam  I zadovoljan što mogu definitivno da overim  početak svog putešestvija.
Vidim dvojicu, po odelima bih rekao da su keleneri, gde sede unutra, za jednim stolom pored vrata,  jedan čita neke novine, drugi drema ili mi se učinilo i  šta ću, ostavim stvari na stolicu I odem ja tamo ( kad neće breg Muhamedu ili  kao već to ide….) odem   do vrata , pozdravim,
– Dobro veče – gledam u njih, ništa,  niko ne reaguje,…
čekam malo pa opet
– Dobro veće. Imali ovde… toalet  – opet ništa, niko ni da mrdne,… šta ću, pogledam po prostoriji, ordinarna  kafančina,  neka neodređana čini mi se limun boja se nazire na zidovima, poluoljuštena, sa nekoliko stolova bez stolnjaka, neka vrata vode negde, ali ne piše na vratima šta se nalazi tamo iza Obiđem oko kafane , ništa. Vratim se ponovo, krenem prema tim vratima koja sam video, otvorim, ono uzak  hodnik sa nekoliko gajbi, neke police sa strane  i vodi negde u mrak. Odustanem.
Prolazim pored one dvojice što sede, niti se mrdaju, niti me gledaju, niti me ko šta pita. Gledam mali ozidani šank, gledam u njih i to traje.
Nakašljem se , opet ništa.
Tu već polako gubim strpljenje. Stanem za šank, pripalim cigaretu, opet nema pepeljare, gledam preko šanka, da vidim da nema neka, ustvari gledam gde je slavina sa vodom da se bar malo umijem I p’opijem vode. Ovi ništa. Ne reaguju.
Okrenem se prem a njima, gledam  i pitam :

-Može li ovde neštoo da se popije? ,,,pauza tajac. Ni abera. Onaj što čita I dalje čita, onaj što drema ne menja pozu. Jbt kao u Meksiku gde oni po ceo dan sede na nekom tremu sa sombrerom preko lica I spavaju.
Tu već polako ali sigurno odlepljujem..
Pitam ponovo:
Pa dobro ljudi, hoće li neko od vas da me pita zašto sam došao ovde?..
Kad , opet posle kratke pause, onaj što čita novine, okrene stranu i ne gledajući me progovori :
“Muči, jadan, nijesmo mi ovđe tako radoznali!” I nastavi da čita.
Od muke se nasmejem, odličan fazon , jbg priznajem popio sam danglu, ali mi živac već opasno radi, a nisam u tim godinama  bio baš toliko tolerantan ali ni tolika budala…  ima u mozgu ona kočnica koja kaže da si na tuđoj teritoriji, i ne bi bilo dobro zezati se i iskušavati sreću na ovakvim mestima.
Izbrojim do deset , dvadeset i polako krenem napolje. I kad sam prolazio pitam onako više za sebe
-Jel` radi nešto ovde uopšte… a onaj što drema promrmlja
“Radi ti trajekt “ i mrdne  rukom negde neodređeno i smeška se. Vidim to i kuva u meni.  Stanem na izlazu i gledam ,  procenim …razdaljina jedno tri  koraka, razmišljam, na levoj mi je nozi,  bio bi to dobar volej posred face, a ovog drugog bih verovatno izbacio kroz ono musavo staklo koje podupire leđima , ili jednim dobrim aprekatom računajući na iznenađenje, koje je presudno u ovakvim  situacijama  koje mi nisu bile strane i nepoznate…
(odlomak …)

Advertisements
This entry was posted in antinomija and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s