Fragment …

“… ona je izgledala čudesnije i ispunjenije nadom nego ikada, i njena lepota trijumfovala je usred sveg tog uništenja i očajanja.”

 

 

“Kapetan Voker Henkok iz MFA&A, renomirani vajar u civilnom životu, sada je bio priključen američkoj Prvoj armiji. Petnaestog decembra 1944. godine, on je stigao u mirno poljoprivredno selo La Glez u istočnoj Belgiji, blizu granice sa Luksemburgom. Ono je izbeglo oštećenja tokom savezničkog napredovanja i sada je tiho ležalo pod slabim zimskim suncem, sa tamnim zastrašujućim šumama Ardena u daljini.

Voker je  jedva čekao da vidi slavnu i cenjenu drvenu statuu iz četrnaestog veka, Madonu iz La Gleza, koja je stajala u lođi seoske crkve. Za Henkoka je to bilo izuzetno umetničko delo koje kao da je dominiralo svojom okolinom i laknulo mu je kada je video da je ostalo netaknuto tokom rata. Posle prijatnog obroka u lokalnoj krčmi, nastavio je da obilazi taj kraj.

U 5.30 ujutro, u tami praskozorja sledećeg dana atiljerijsko bombardovanje iz 1600 topova zasulo je tu oblast granatama. Iza te vatrene zavese naišlo je sedam oklopnih i devet pešadijskih divizija Pete i Šeste pancer armije, dok su dalje na jugu formacije iz Sedme armije takođe krenule na zapad.

Uneternehmen Wacht am Rhein Operacija Straža na Rajni – bila je Hitlerov poslednji pokušaj da se kocka u pobedu na zapadu.Strategija je bila da se sve preostale oklopne snage bace kroz Ardene, preko reke Mez, i dalje na Antverpen, čija je strateška luka konaćno postal operativna za Sveznike 28.novembra.  Ako bi uspeo u tome, mogao bi da zarije klini zmeđu američkih i britansko-kanadskih armiskih grupa; manje realistično, on se nadao da će mu taj napad kupiti vreme potrebni za novo ”čudesno oružje” – mlazni avion i podmornice XXI s “elektro-pogonom” – uđe u upotrebu u značajnijem broju. Jedanaestog decembra, Firere je otputovao iz Berlina svojim privatnim vozom do Adlerhorsta ( Orlovo gnezdo), poljskog glavnog štaba blizu Bad Nauhajma u južoj centralnoj Nemačkoj kako bi lično komandovao ofanzivom.

U magli i snegu koji je prvobitno prizemljio savezničke taktičke vazduhoplovne snage, Nemci su uspeli da prirede potpuno iznenađenje. Američke divizije na koje su najpre naišli bile sun a odmoru u tom  irnom sektoru posle teških borbi  za Hurtegnsku šumu, ili su tek stigle iz Sjedinjenih Država. Ali težak teren i loše vreme bile su prepreka i za pancere.

U junu 1940, kada je juriš posličnojosi napredovanja uspešno odelio glavnin u francuskih armija od britanskih ekspedicionih snaga, bilo je dovoljno teško proći uskim šumskim putevima Ardena usred leta, tenkovima koji nisu težili više od dvadeset tona. Sada su putevi bili prekriveni snegom i ledom, a napredovanje je bilo nemerljivo teže za tenkove koji su težili dvostruko, ili više od toga.

Uprkos šoku od napada i pada mnogih jedinica, u džepovima odlučnog američkog otpora ratna inženjerija je herojski pokušala da poruši mostove koji su ležali na liniji nemačkog napredovanja – uspeh ili neuspeh nemačke ofanzive na kraju će zavisiti od raspoloživosti goriva i mostova. Pošto su motovi uništeni, vodeća nemačka borbena grupa bila je prinuđena da skrene na sever sa svoje planirane trase prema selu La Glez. Međutim, nebo se raščistilo i dugačku kolonu tenkova i kamiona napali su američki bombarderi, usporavajući dalje napredovanje. Dok su američka pojačanja navirala u tu oblast, nemačka borbena grupa je ostala praktično opkoljena 20. decembra.

Posle žestoke dvodnevne bitke, ostaci grupe probili su se pešice, ostavivši ranjenike i malu grupu Vafen-SS vojnika da pokrivaju njihovo povlačenje. Poslednje uporište im je bilo u crkvi sela La Gleza. Pod neprekidnim američkim bombardovanjem, sve dok zgrada nije bila uništena i konačno osvojena 24.decembra. Istog dana , načelnik generalštaba kopnene vojske general Hajnc Guderijan predložio je Fireru da zaustavi ofanzivu pošto je napredovanje na drugim trasama sada bilo minimalno i od male koristi.

Šok zbog neočekivane ofanzive izazvao je kod nekih Saveznika gotovo pravu paniku. Četvrtog januara, čak je i general Paton poverio svom dnevniku:

” Još možemo da izgubimo ovaj rat”.

Malodušnost je rasla s udaljenošću od ratišta i u Vašingtonu je načelnik generalštaba američke vojske razmišljao:

” Ako nas Nemačka bude porazila, moraćemom ponovo da preispitamo svoj stav prema čitavom ratu. Moraćemo da zauzmemo defanzivne položaje dužnemačke granice. Narod Sjedinjenih Država će morati da odluči želi li da se rat nastavi dovoljno da bi se podizale velike nove vosjke”.

Sada je već i gorki vic kružio među vojnicima:

” Rat bi i dalje mogao da se završi do Božića…. Božića 1950.”

Još jedan naknadni potres  dogodio se u zoru na Novu godinu 1945, kada je Luftvafe pokrenuo svoju Operaciju Badenplatte ( Bazna ploča) protiv brojnih savezničkih uzletišta u Belgiji, Francuskoj i Holandiji, uništivši 439 aviona, uglavnom na tlu. i mada su se ti materijalni gubici mogli brzo nadoknaditi, dok su mnogi oboreni i ubijeni nemački piloti bili praktično nezamenjivi, savetnički komandanti su taj napad shvatili kao novi dokaz sposobnosti Vermahta da produžava rat.

Sveukupno, odolevanje Ardenskoj ofanzivi koštalko je Amerikance 89.000 žrtava, među kojima  je 14.872 poginulo, tako da je to bila najkrvavija bitka američke vojske tokom rata. Međutim, nemački gubici su bili 130.000 sa 19.000 poginulih, kao i izgubljenih 400 gotovo nezamenivh tenkova. Za nekoliko nedelja, devet svežih američkih divizija stiglo je na evropsko ratište. Hitlerovo poslednje kockanje na zapadu propalo je i granice Nemačke ostale su sada otvorene za invaziju.

Spomeničar kapetan Voker Henkok se vratio u La Glez  1. februara 1945. Izdaleka , činilo se da je selo potpuno izbrisano. Crkva u kojoj je bilo poslednje uporište nemačke udarne grupe pretvorena je u ljušturu; krov se srušio, polomljene grede su  ležale svuda unaokolo,  lođa je “do kolena “ bila prekrivena zamrznutim snegom, a ledeni vetar duvao je kroz zjapeće rupe u zidovima. Crkvene klupe su bile nagomilane u barikade izbušene mecima, a krvavi zavoji, kutije za municiju i porcije za hranu bile su raštrkane po tlu. Ali usred te pustoši Voker je pronašao Madonu iz La Gleza potpuno neoštećenu.

“ Stajala je upravo onako kako je stajala pre dva meseca, nasred lođe, sa jednom rukom na srcu, i drugom podignutom u znak blagoslova. Kao da uopšte nije primećivala ništa oko sebe, onako usredsređena na daleko božanstvo. Ali spram pozadine ona je izgledala čudesnije i ispunjenije nadom nego ikada, i njena lepota trijumfovala je usred sveg tog uništenja i očajanja”

*Pored primarnog zadatka zaštite, Spomeničari su bili zaduženi i da popisuju sva umetnička dela pronađena na teritorijama koje su bile preotete od Nemaca, kako bi se identifikovali njihovi stvarni vlasnici i kako bi se ona njima vratila u dogledno vreme, ukoliko su bila ukradena.

“Sivi Vuk”

Advertisements
This entry was posted in dokument and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s