“Antianeira…”

3

Odlučio je da ode u Pab, gde je bio stalan gost, takoreći inventar, kada je bio u gradu,.

Možda dobije neku ideju ili  neko objašnjenje? Možda je pravio neke budalaštine, mimo svih koje je radio, a ne seća se pa je nekoga ili neku očepio? Ne bi ga začudilo da je tako, kad je pio, nije uvek bio svestan svojih postupaka.  I zaboravljao je. Da, zaboravljao je… prošlost. Bar je tako hteo. I mislio.

Ali počela je da ga sustiže,  i podnosio je mnogo teže nego što je bilo ko , ko ga je poznavao, pa ni on sam, mogao da pretpostavi. Slom koji je doživeo bio je težak, strašan udarac. Jer uložio je sve, bar je tako mislio, baš sve, do krajnjih granica.

I što je najgore, kada se raspadao, raspukao kao balon  od svega, počeo da se sažaljeva. Da, sam sebe. Bio je ostavljen, odbačen, jadan, nepotreban, niko , ništa…nula, bez nje. Bilo je to čudno  osećanje, da bez nekoga ne možeš da dišeš. Gušio se, jednostavno.

Kako neko to može da uradi, kakvu snagu ima da dovede do toga, magiju neku?

To nije shvatao, samo je znao da mu se to događa., a to što je još uvek živ, nije bio siguran  da li da pripiše srećnoj okolnosti ili usudu. Ostavljen da ispašta i da se peče. Jer to što je živeo nije bio život, bio je privid, bilo je bežanje u mrak da se ne ne pročita sa lica šta mu piše na  duši.  Jer nju je jedino voleo, iistinski znao je to,  bio je spreman na sve da mu oprosti glupost, ali ona nije htela da čuje za njega.. Nije ga čak ni udostojila jednog jedinog pogleda, ni ono kurtoazno, licemerno

“Zdravo kako si?”

To ga je dovodilo do ludila koje nije mogao da kontroliše.

Kada bi u tom očajanju , ludilu, utopljen u alkoholu pomišljao na najgore, da prekrati agoniju,, neki crv, savest neka, šta li je, naterala ga je da promisli šta je, on, uradio.

Jer nije bio tako jadan i bezgrešan i bezazlen, kao što  se predstavljao. Ponekad je baš bio veliko đubre, muško, prema njoj, pomislio je. I treba da ispašta zbog toga. “

Poslednji put kada su razgovarali, nije se ljutila, samo ga je pitala i rekla tiho:

” Kako si mogao to da nam uradiš? Zašto si nam to uradio? Slomio si mi srce.”

Koliko god je pre toga izigravao mačoa, kome je bilo svejedno, bilo pa prošlo, doći će druga, zaboraviće, To što je rekla i način na koji mu je to rekla, ga je uništilo, slomilo, dokusurilo. Znao je i osetio koliko boli.. I bolelo ga je, jako.

Previše da bi mogao da se nosi s tim saznanjem, izdigne i započne nešto bilo gde,  i samo zbog toga jer je voleo.  Tek tada je znao.

Ali govorio je sebi, nalazio je trunku opravdanja, kao slamku, đubre muško;  kao i svako muško, nije poznavao nikoga, ko bi ostao imun na zanosni obećavajući i zavodljivi ples napaljene ženke.

Da ,tako je mislio, nije bilo nikoga, ko bi odoleo iskušenju, bar nekad, bilo kad, i bilo gde. Pa nije on evnuh, jbg, bila je situacija, ili da odoli i ispadne šmokljan, a to se tada u društvu nije praštalo, ili da zgrabi ono što mu se nudi, na tacni.

-Pa nisam monah kao moj Pop Milovan, da odlevam iskušenju, jbga. Onda ću otići u kaluđere. Pa zar to nije mogla da mi oprosti? Pa svi grešimo, kako ko i kako kad i bilo gde ali grešimo.!-

Rekao bi joj, znala je da je voli, samo nju istinski, a i nije htela da vode ljubav, nije

“ čuvala se za njega , čuvala je za njega ono najsvetije što je imala, ali tek kad se uzmu”.

Želela je tako. Pa, mislio je, hteo je da kaže, šta ja da radim do tada, bili su mladi tek na prvoj godini faksa, ko će dočekati?  Da smo u nekoj divljini pa u redu, možda ne bi ni pomislio, ali ovako, toliko pomamnih, poželjnih  i lepih devojaka na svakom koraku, a on u punoj snazi, napaljen ždrebac,

– Jbš moral i sve, pomislio je , hoču da živim život i uživam dok traje!-

Ali ona nije htela.

I tako je počelo, malo po malo, onaj nagon za ženkom, bio je jači od svega i sve je pravdao time. Čistim nagonom. Što je i bilo istina.

I sve su to znale koje su bile s njim, i njima nije smetalo i kad im je govorio da može samo tako i ništa drugo.

Jer je voli.

Kakav apsurd, voleti nekog i želeti, a otići sa drugom bez razmišljanja! kakav košmar!

Kakav pakao! je napravio od svog života. Spolja je uspevao da izgleda kao kul, kao da mu je sve ravno, sve, ali niko nije znao koliko je kuvalo u njemu. Raspadao se polako ali sigurno. I pukao je, napustio sve i otišao. Daleko, mislio je ako ode započeće neki drugi život, tek je na početku nečega.

I živeo je. Stihijski od danas do sutra, krao je dane.  Od tada je proteklo puno vode Dunavom, mnogo toga mu se izdešavalo, stvari su se promenile, samo… poonekad odluta, tek tako odjednom i zaboli, krene bez nagoveštaja, ali pomalo, se saživeo s tim i trpeo .

I preživljavao. I još uvek mrda.

Otišao je do paba, ali tamo ništa novo nije saznao, Popričao sa barmenom a ovaj mu je uzgred, u jednom trenutku pomenuo, da se za njega raspitivala Marija, ovih dana.

Marija? Nije mogao da se seti ni kako izgleda ni ko je. Posle malo podsećanja, sinulo mu je.:Marija.

Da, bili su jednom , davno, više se ne seća kada, pre nekog vremena, kada je došla u pab da se nađe sa nekom zajedničkom poznanicom tu u pabu, pa da odu u kupovinu.

Bila je onako, mislim ok, pokušavao je da se seti, ništa specijalno se nije izdvajala ni ekspoonirala, čak se u početku zezao jel zna nešto da kaže. Znalii su se samo kao zdravo, zdravo.

Nikada nisu ni razgovarali čestito, a po svom merilu je opisao kao da nema ničega što je ne bi je izdvojilo iz prosečnog ( što je bila velika uvreda za ženu, znao je to , i častio je baš tim rečima neku koja bi mu se učinila napadna I dosadna kao muva zunzara.)

Marija je uglavnom bila neprimetna,za njegovo poimanje ženke, nije obračao pažnju na nju.

Što je više razmišljao o njoj, prisećao se  tog famoznog “jedinog puta zajedničkog druženja”, kada su prozborili koju više. Uopšte ta avantura je i počela bezaleno, slučajno, naišla je na njega u Pabu, trebalo je d a ide u kupovinu cipela i haljine za neki prijem na  koji je pozvana, vezano za njen posao, a on se

( idiot,…druga greška)

ponudio da joj pravi društvo dok obilazi prodavnice i čak ponudio da joj pomogne u izboru, jer on se, jel razume u to šta je dobro za žene i zna šta ženama treba.

“ Kretenu jedan”, reče  sam sebi;

I bilo je interesantno i zanimljivo iako su prepešačili pola grada idući iz prodavnice u prodavnicu, najmanje tri, četiri sata,  ali dobro su se zabavljali.

Setio se kako se odavno nije tako smejao i zabavljao kao tada, i sve je prošlo fenomenalno.

Čak je ulazio sa njom u onu kabinu za presvlačenje, pradavačice se ga terale napolje, pa je probao neke dleove odeće , zezao se bežao od njih po prodavnici, pravo ludilo je bilo, na kraju su odabrali ono što joj se dopalo i što je i on odobrio, (!)

I vratili se u Pab. Tad već su pričali kao da se znaju sto godina, . Ona je u tom svetlu postajala , sve više ok, čak šta više, bila je sasvim zadovoljavajuće dobra , čak više nego što je u svojim razmišljanjima mogao da pretpostavi.

Diplomirani biolog –

“ ja sam biologičarka”

–opa hahah biološkinja? je li mi smo to rodno ravno pravni?- zezao se,

Advertisements
This entry was posted in deluzija and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s