“Antianeira…”

5

-Žena, – pomislio  je, –

šta i  kako god da priča, sve se svodi na to da mora da bude zadovoljena. Uzima i ne pita za cenu. Bez pardona, bez skrupula. Koliko je to u stvari bila surova istina, suština  realnost, i prošlost i budućnost.

To su bila pravila zacrtana, kojima se vladalo, ko nije igrao po tim pravilima, bio je gotov.  On je to davno shvatio i puštao je da ga “plene” , naivno misleći da se to on poigrava, da ima stvari pod kontrolom, da on bira, odlučuje, diktira,  ne shvatajući  da je u zabludi, da je potčinjen,  da svaki sledeći put ,duh mu biva sve istrošeniji, da se gasi polako;

iako je  takav osećaj imao , ponekad, i  da mu je već bilo previše te licemerne igre mačke i miša, gde na kraju plen bude pojeden.

Razmišljao je kako se u suštini ništa nije promenilo od vremena naših predaka, denisovaca, pećinskih ljudi,  kada je muškarac da udovolji potrebama ženke, odlazio u potragu za predmetom njenih želja i  potreba , u surovu borbu  u kojoj je bivao uništen a ona bi nalazila sledećeg.

I tako je bilo dodanas. Nema razlike. Razlika je bila samo u tehnoglogiji, raznovrsnosti različitom pristupu pripremanja obroka sa ili bez priloga..

Da, surovo , ali tako je bilo.

Znao je to, iako, bilo je tu puno za i protiv toga što je mislio tako , verovatno pogrešno mnogo toga, ali batalio je da filozofski razmišlja o tome;

svrstao se odavno,, i igrao dalje, naivno uživao u toj iluziji. Ionako je iskušenje bilo jače od svega,  da bi mogao mu  odoli.

Mazohizam? Pa moguće, ko zna.

U tom razmišljanju, stigli su do kuće gde ga je uvela, stara gradnja, prostorije sa visokim svodovima, i istim takvim , starinskim nameštajem; ali očuvan,  u dobrom stanju, kako mu je izgledalo,

“kao iz vremena  baroka”, pomislio je, ali sve namešteno s finim ukusom, gde se nije uočavala  razlika između modernog i starinskog.

Sve je bilo nekako na svom mestu, kao povezano nevidljivim nitima, i imao je osećaj da je nešto drugo bilo tu, na tom mestu, samo bi poremetilo sklad i ravnotežu koja je preovladala.

Diskretno osvetljenje, je otkrivalo taman koliko treba, ni previše ni premalo, uz osećaj neke skrivene magije ili nekog skrivenog značenja.  Nešto što je trebalo da nasluti.

Pažnju mu je privukla slika na zidu. Sasvim neobična. Fragment neke  bitke iz mitologije, žena  ratnik na konju, obnaženih grudi , u borbenom zanosu, prišao je bliže

” Penthesilea ” , (pročitao je , zanimljivo)

Po slikama koje je video na zidovima, knjigama na policama, skulpturama, ukapirao je  da je onaj ko je uređivao ovaj prostor znao šta hoće, imao i ukusa, i novaca.

Kamin, kaljava peć ustvari, sa velikim prozorom na ložištu, i vatra iz njee pojačavali su onaj njegov malopređašnji osećaj. Neki neobičan, mris se širio prostorijom,  čudnih egzotičnih biljaka. Zagledan u sliku, plamen,  u misli, nije ni znao koliko je prošlo vremena;

potražio je pogledom ženu za kojom je došao.

Oči su mi se polako privikavale na polutamu, kako je plamen iz kaljave peći i sveća, (koje su u međuvremenu bile popaljene, a da on to nije ni registrovao), bacao čudnu svetlost po zidovima, činilo mu se da s u iz obrisa izranjale  prilike u svoj svojoj veličini. Neobično, Ugledao je Mariju  kako se približava,

Obline su se nazirale i privlačile pažnju dok je njihaljući se u ritmu nekog  finog džeza koji je dopirao iz ugla u kome je “ neki kvartet sa nosača zvuka” svirao kao da ne obraća pažnju na bilo koga u toj polutami, klizila je po prostoriji, po zidovima, po svodu,  po njemu; za njom je lelujao  miris, koji je nadjačao sve ostale, miris koji se uvlačio u nozdrve, sve pore… miris ženke.

Prošla je pored njega njišući  uz zvuke saksofona, seo je na ivicu kreveta i posmatrao je.

I dalje nije kapirao šta zapravo želi od njega. Da je htela dobru ševu, bilo mu je jasno, ali zašto s njim i zašto je njega odabrala?

Posebno posle svega što je o njemu znala, kako je rekla? Imala je toliko bolji izbor među kandidatima. Mlađim, žestokim,  dobrog zgleda, nezasitim. Bez filozofiranja i foliranja. Čista fizka, tu nije bilo đansi za laž i prevaru.

Da je mlađi, pa u redu, kapiraio bi. Ali ovako…

I  nije smatrao da je poželjna partija za nju, posebno posle svega što je ispričala. Bio je na nekoj polovini puta, ( kako kažu životnog ), nije baš bio u dobroj kondiciji, prilično izraubovan, ispijen duhovno, bez iluzija,  i verovanja u bajke,  sretne početke i još sretnije  završetke i bez previše strpljenja da se navikava na nekog, na nečije običaje,  ritual življenja, mane, vrline…

pa  jedva je i sam sebe podnosio u ovoj koži. Iako, imao je i dobrih momenata, umeo je da bude šarmantan, popustljiv, i još uvek je solidno izgledao  ( spolja, a izgled vara češće nego što i pmožemo da naslutimo) i mogao da se nosi sa zahtevima, uprkos godinama i surovom vremenu  koje ga je  duplirano nagrizalo.

Bar mesec dana dobrog sna, bez alkohola, i uz svakodnevno trčanje, vratile bi ga u “ formu,” samo.. nije imao snage a još manje volje da nešto enja, a posebno zbog neke Marije, pomislio je.

Zapalio je cigaretu, povukao dva dobar a dima, pogledao je prema njoj tražeći odgovor u njenim očima

-Marija … ( počeo je polako )- hajde  da ne pokvarimo ovo što smo imali danas…-

Pogedala ga je

“ Piće? Može konjak?” upitala je   i podigla flašu

-Može, naravno …hm…Henesi ..( prirodno, kako je i odgovaralo situaciji i atmosferi) -odličan izbor-

Prihvatio je ćašu i zadržao joj ruku u svojoj

-Popiću ovo fino piće, i odjezdiću odavde na krilima vetra i pod okriljem noći, sa saznanjem da sam upoznao finu osobu,  koja mi može biti i prijatelj, čak.. slažeš li se?-

( osećao se kao kreten zbog ovoga što je uradio, znao da je samo pokvario , ali nešto mu je govorilo da nije u redu, nije znao zašto, ali je to jednostavno osećao)

Opet je uradila to, stavila mu je prst na usta,

“ Rekla sam ti da previše pričaš” – (gledala ga je sa nekim čudnim sjajem u očima,  prepoznao je to, nekako im oči čudno zasijaju i zenice kao da se prošire u tim nekim momentima, kao da žele da hipnotišu, I uspevaju, što je najgore , znao je da je tako)-

“ Misliš da s am te dovela ovde da bih ti pokazala moju kolekciju leptira ili herbarijum? Ne, želim te sad odmah…! – I polako mu prilazila

-Hm … onda imamo problem – počeo je polako…

Advertisements
This entry was posted in deluzija and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s