“Antianeira…”

1

znalački  je manipulisala  dugačkom muštiklom u ruci , na kojoj je bila cigareta, one tanke  “damske”; imala  je rukavice, one do lakata, ” damske” , lahku svilenu haljinu na bretele, onu “damsku”, sa jednom bretelom slučajno spuštenom do pola ramena ili nadlaktice, onako “damski ritualno” je podizala krajem ili početkom muštikle, kao neprimetno a dovoljno da privuče pažnju, sela je na barsku stolicu prekrstivši noge, onako “damski ritualno”, pri tom  donji deo svilene haljine je klizio niz njena bedra i spuštao se dole, zaklanjajući gladni pogled  na butne, nestvarno bele kao  potpuni kontrast u odnosu na haljinu bolje pupura i šank bolje mesa …

Ono kad te probudi brujanje telefona, javiš se onako bunovan i  čuješ:

Glas:

“Alo…hej ćao jel` spavaš”

Odgovaraš automatski kao robot, ustvari spavaš

-mmda…ćao-

Glas opet:

“Jel` znaš šta ima novo”

Tišina, jer ponovo toneš u san, ustvari , čuješ samo, u polusnu

Glas:

“Ove godine Deda Mraz će ti doneti poklon… (nešto iz daljine , tiše  pa ni ne razaznaješ ) … već dva …”

(tišina … spavaš sa slušalicom na vratu , prene te…

glas :

“Alo”

-molim-

“Nisi čuo?”

-(… u polusnu jedva izgovaraš …)

– čuo..šta?-

(želiš da glas nestane, da baciš slušalicu negde daleko, ali nemaš snage da pomeriš ruku..)

Glas:

“ da ćeš dobiti poklon od Deda Mraza” …

-.. poklon ?–( j…edva mrmljaš ali polako ti  dolazi  do svesti da ovo ne  sanjaš, ništa ne kapiraš, neko je pogrešio, verovatno,  i spremaš se da g a oteraš do đavola…)

“Lep … (pauza).. .nisam dobila dva meseca…”

tajac…

– alo?.. pogrešili ste –

( odgovaraš automatski  … pošto ne prekidaš vezu ponovo čuješ glas kako izgovara nešto nerazgovetno, smeta ti intonacija, počinje da iritira,  zvuči ljutito i nervozno  i ne razumeš kako vlasnica  tog  glasa ne kapira da je pogrešila broj, vezu, dimenziju, univerzum) …

–  ne znam ko si i šta hoćeš od mene… ma ko si da si nestani…-

I dok spuštaš slušalicu i uranjaš u carstvo snova, negde iz daljine dopire…

alo ..a..lo…ne prekidaj vezu..alo…titittiiiiii. …. Muk ….

… brrr….brrrrrrr…. brrrrrruji besomučno, posle nekog vremena…nateraš sebe da se osvestiš iako te pritiska neka težina, u glavi , na telu, rukama i pokušava da te odvuče nazad…

brrrrrr….brrruji ne prestaje zvoni , odzvanja… postaje užasno za slušati taj zvuk koji dolazi iz te đavolje, paklene mašine…

–jbo te Bel koji te izmislio – pomisliš *

Svet je bio mnogo  mirnije i bolje mesto za život, dok nije bilo ove đavolje naprave. Bio je u pravu onaj pop Milovan, kad si mu pružao mobilni kod manastira da se čuje sa šefom odozgo, o tvom trošku, , po sniženoj uskršnjoj tarifi:

“Samo se ti izigravaj, ne zameram ti, ali da znaš đavolja je to rabota, doći će vam svima glave jednog dana, nego iskupi se i pokaj, pa će ti Gospod olakšati muke,  gospod je dobar on oprašta pokajnicima” –govorio je Pop Milovan.

-Pomoli se ti Pope za moju dušu, ona je ionako već u paklu a ako kažeš da ima šanse da se izvučem, odoh da još malo sagrešim sa jednom  lepom snajkom-

“I suknja će ti doći glave, razvratniče jedan, samo li na to misliš, jednom ćeš ga gurnuti gde ne treba pa će ti otpasti to malo sramote, bruko jedna“

-hahaha E moj pope i ti bi to zgrešio kad bi je video , a ne bi ti ništa falilo –

“ Ućuti bestidniče jedan, zar tako govoriš svom duhovnom ocu Milovanu “

( …prekrsti se i izgovori nešto kratko i nerazumljivo o Gospodu…)

“ Oprosti mu Gospode, zabludelo je to, ko da su ga sami đavli opseli…O pomozi mili Bože šta sve neću još čuti od njega…”

I nastavi da se krsti…

Znao je da ga otac Milovan ne kudi, zapravo, nego brine za njega, jedino mu je on od sestre ostao, a znao je i otac Milovan da se on samo šali s njim kad su nasamo, nikad pred drugima ga nije brukao.

Dobar je on sin Božiji, pomisli otac Milovan, brine o njemu, ocu Milovanu i ovom njegovom konaku, svrati uvek, tek da pita za zdravlje, i da li im treba nešto i pomaže kad god može;

seti se kako je onomad velike   novce  što je zaradio, potrošio da bi im nabavio pokućstvo, zamenio slamarice, kupio nekoliko novih peći za grejanje, i još dosta stvari,  i dao novaca  da se doggradi Saborna crkva u okviru Manastira, čija je gradnja bila zastala, još davno,

ne seća se više kada, ali prošlo je dosta vremena, zbog neimaštine.

Doveo i majstore, dogovorio sve,  sve ih čak preplatio, unapred,  još i radio ponekad sa njima.

I ništa nije ni tražio za uzvrat, i da se njegovo ime ne pominje jer kako reče jednom, previše je greha na njemu, pa je počinjao da citira Hristove zapovesti, a  uz sve to kako ih ne poštuje slikovito opisujući, na šta bi on, pop Milovan, poskočio i bogoradio …

“ Ćuti sram te bilo bezbožniče, ne uzimaj u usta ime i reči Gospoda, nisi ih vredan”…

pa je  čak tražio da se ime oca Milovana ukleše kao ktitora,  a da otac Milovan nije znao da li se opet šali, jer nikada nije bio načisto sa njim kada je ozbiljan a kada se izigrava.

A  opet, pomagao ih je u ono vreme rata kad je udarila glad i beda, neimaština,  znao je čak, da se doveze, kamionom punim uglja, brašna i još raznoraznih potrepština, da su iz Manastira delili u narodu iz okoline;

znao je otac  Milovan da život u gradu košta mnogo, i govorio mu  da treba da štedi, da se ne razbacuje i rasipa, jer je  te pare krvavo zaradio, nije ih ubrao sa drveta, nego  radeći dan i noć daleko odavde potucajući se po belom svetu od nemila do nedraga; na neizgovoreno pitanje oca Milovana, ponekad  bi govorio

– ma ne brini pope, dok se ti moliš za mene i moje zdravlje, meni je lako, biće novaca i za vas, i za mene i za druge žene- pa namiguje , a otac Milovan bi se krstio i kumio

“ Pomozi mili Bože , ne laj  sinko, kako to govoriš “,…

A i  kršten je ovde , ovde mu je duhovna kuća , on to zna i zna da se otac Milovan uvek moli za njegovu dušu , baš kao što se moli Gospodu i za svoju sopstvenu.

Eh, samo da mu nisu te ženske stvari na pameti, a i one njega saleću; pa jes` ono, kad je od naše loze, naočit, lep, i  ume sa ženama; čuo je otac Milovan od nekih , a i kako da im odoli jedan koji nije iskušenik, kao što je on;

“ …sačuvaj me Gospode …!” pomisli i otera otac Milovan brzo te grešne misli i prekrsti se.

Eh, velika je želja i ostaće neostvarena, oca Milovana što ga nije dao da uči za sveštenika, kako je pametan dogurao bi taj i do vladike, samo da je po njegovom;

a kakav glas je samo imao, kad ga namili da zapeva, ponekad,, ma otac Milovan se sav rastopi od miline, a svi koji se tu zateknu bilo od monaha ili monahinja, ili putnika namernika, ostanu bez daha, kad začuju pesmu. Duhovnu, za njega, oca Milovana je naučio nekoliko pa mu zapeva, a ocu Milovanu drago, milo, ma kao da sam Božiji glas čuje iz njegovog grla. Dobar je Gospod on sve vidi, sačuvaće on njega , a srce mu zaigra od radosti pri pomisli, na njega i prekrsti se.

Da tako je mislio otac Milovan, grdio ga jeste, ali onako zbog njega, zna to on dobro i sad mu je davao za pravo što se tiče one đavolje telefonske mašine…

Advertisements
This entry was posted in deluzija and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s