“Uznisenije” Đuka-srpskog” (mesija leti uzbrdo)

Đuk*ovo “uznisenije” (mesija leti uzbrdo – dodatak)

( “mutne  misli šizofrene krabe“)

kakav bedak
E i ja svašta čujem,

umesto da sedim lepo , na miru i čitam knjigu…

mocking-bird-is-in-danger 1
Gledam,  Tomislav Nikolić na sednici Skupštine započeo govor i kaže ( osvrnuo se “na”, kako kaže, “uvrede i napade” , pojedinih poslanika pa da im pokaže šta misli o tome)

u svom uznisenijskom zanosu, dakle, kaže ovako:

” kao što je napisao Aleksa Šantić:
( pa ide citat)
“babo moja,
ni živih se nisam bojo,
dok su bili za užasa,
a kamoli mrtvih pasa. ”

Dobro ni citat nije baš ispravan u slovce, ali `ajde. Za citat u redu, može i da se progleda kroz prste, ali da kaže da je to napisao Aleksa Šantić, ja ne znam šta da mislim.

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, koji se izdaje  za načitanog, obrazovanog, a velikog Srbina, Srbendu, patriotu, nacionalistu, citira stih iz pesme, a  koju nije napisao Aleksa Šantić, a kaže da jeste.
Kakvog mi to predsednika imamo ?

dodatak:

Nameću mi se  neka pitanja:  ako se u svom sinoćnjem govoru, a i pre toga, u izjavama, inetrvjuima,  poziva i zaklinje  na svoje iskreno i veliko srpstvo, koje uvek i ističe sa ponosom (što nije za zameriti ),

kako je moguće da Predsednik Srbije,

ako već ima nameru da impresionira  auditorijum, poznavanjem srpske istorije i srpskih pesnika, što je pohvalno u svakom slučaju, napravi ovako nešto?

I šta to meni govori?

Neko bi rekao, možda, “sitnica”;

neko bi rekao, možda,  da je to posledica emotivnog istupa, koji je usledio posle celodnevnih dešavanja. Ili umora,  gubitka koncentracije.

Pa sad, nije tako jednostavno.

Da je tako nešto odvalio neki indijanac , kao ja na primer, “što `no kažu lupio i ostao živ”, i dešava se priznajem,

ne verujem da bi neko puno zamerio, znam da ja ne bih, eventualno bih ga možda zezao da se vrati ponovo u osnovnu školu ili traži nazad pare od učiteljice, jer ga nije dobro naučila

( zezao bih ga malo, normalno), ali to bi bilo onako među nama običnim smrtnicima;

ali u ovoj, pomenutoj situaciji,  kada jedna individua ( Đuksrpski) pretenduje uzniseniju

(bar ja tako tumačim, sudeći po nastupima i performansima koje izvodi  godinama , a posebno od, izbora na ovamo, ( da sad ne pominjem  blisku nam prošlost od nekih dvadesetak godina)

Dakle,  takva osoba (Đuksrpski) , koja u nekoj budućoj istoriji srpskog naroda,  svoju ulogu vidi, bezmalo  uklesanu u kamenu, i na stolcu  kraj svetog  cara Lazara,

( koji je uzgred, po činu bio samo Knez, odnosno  šef srpske kneževine ovozemaljske, ali šta je to u odnosu na carstvo nebesko rekao bi neko, jel`?  pa ,  ništa. `beš ovozemaljsko, bitno je nebesko.)

Znači, gde ostadoh?

Da, dakle to se podrazumeva ili očekuje, da jedan  ( sebesvevideći) budući doLazarić ili doLazarac, ili doLaze, ne sme da greši, ne može, nije dozvoljeno, jer ni car Lazar nije grešio ( zato je sveti car) i mora da zna i srpsku istoriju i ko je štagod, ili kadgod rekao i radio a kamoli napisao.

Pa i  Aleksa Šantić, pa i Jovan Jovanović  Zmaj,

(koji je uzgred  napisao pesmu  “Tri hajduka “ iz koje je citat, al` nećemo sad o sitnicama).

Odnosno da se stavlja jednom na dušu ili na slavu da je napisao ono što je onaj drugi napisao i obrnuto.  Time se iskazuje i dužno  poštovanje velikim srpskim pesnicima. Da ne pominjem koliko to ukazuje  na  obrazovanost.

Sve u svemu, to nije sitnica i nimalo naivno pitanje, kao što se u prvi mah da učiniti nekome ,

jer, kao što se može videti  u obrazloženju

( a posebno u govoru – pisaće u čitankama jednog dana ko nije slušao, pa neka se ne nervira što nije)

u pitanju su viši ciljevi, svojevrsna misija, pa samim tim  i moguće biti : mesija (  po tom računu );

a mesija, zna se: Ne pravi taktičke greške i ne lupa, kad ga niko ne tuče po ušima , a posebno  kada to niko od njega ne traži, na taj način.

Takođe, mesija ne podleže emotivnim izlivima  u bilo kom trenutku. To se može pored kazana sa šljivama ili šljiviku, ne u javnosti i pred širokim auditorijumom.

Takođe mesija je neumoran i  do njega ne dopiru napadi i spočitavanja, on zrači smernošću, smirenošću i pribranošću u savkom trenutku, zato i jeste  mesija.

A može biti da je u pitanju prevelika konzumacija dela, nastalih iz pera  ruskih  književnika, kao Šolohova na primer, ušao  Don u uši pa se sve to u toj glavi uskomešalo. Ko će ga znati možda i dobjemo neke naznake o tom komešanju.

Ima još  jedna sitnica ( opet ja o sitnicama, inače nisam sitničav `leba mi, ali ovo mi je baš onako, onako baš.

Da niko nije pomenuo ovo što sam primetio, niti se   pominje  u nekim vestima.

Postavljam (opet) dva pitanja:

Da li niko ne sme da ukaže na ovo, ni u Skupštini niko ne pominje ?

Ili

Možda niko ni ne zna o čemu se tu radi, pa ne vidi strem višem cilju?

Na ovo prvo pitanje ima jedan mogući ( verovatan ) odgovor:

( neću sad da davim o nekim  trivijanim stvarima, kao što su: ( pripadnost) položaj u partiji, disciplina, stremljenja ka otimanju vlasti, uletanje u upravne odbore, na direktorska, šefovska  mesta i takve stvari),

Sinoć na sednici Skupštine je Eliot Vučić bio prilično i upadljivo ljut i besan

( to je onaj pristup pravedan ali strog )

i vikao tamo za skupštinskom govornicom,

( što je totalno odudaralo od imidža koji je dosada gradio – neki bi rekli da je to prava narav odnosno karakter ili pravo lice samo je bilo dosadom  vešto skriveno,

Pih zlobnici, ja ne verujem! Pre mislim da je nedostatak brojanice i zen pozicije  prstiju šaka – nije Zulu-Šaka, nego sa ruku- prim prev.tre.  uzrok hiper-senzibilnog rečnog izliva,)

pa su se, znači, svi smrzli i niko nije smeo da pisne. To mi je realno objašnjenje, prihvatljivo.

Na drugo pitanje imam odgovor,

– inače –  ovo je potrebno zbog razjašnjenja sledećeg navoda-  sam kockar po profesiji  i hazarder u svakom slučaju, oduvek, što i nije pohvalno, znam  ali  za veliki broj onih koji sede u Skupštini ne bih stavio ni cvonjka na kocku ili na kartu, da je prilika, a  da je neko nešto pročitao,  osim o sebi ili šefu  u novinama);

a, drugo,   ionako od današnjih takozvanih piskarala   iz naših medija to niko ništa od toga ne čita,  pa ne verujem da znaju ko je pomenuti pesnik.

( čak čujem da su neki “ novinari “ a da bi avanzovali u društvu i karijeri, krenuli u potragu po Srbiji tražeći tog nekog Šantića, ne bi li uradili intervju sa pesnikom čiju pesmu  citira “ mesija”).

To za novinare ( pojedine)  znam , lično sam čuo od jednog,  da ne zna ko je autor ( poznate ) pesme za sedmi razred osnovne škole ( a koju je napisao Šantić);  i to ne bi bio problem, čovek zaboravi, jel˛? Pa i ja , često zaboravim, što se i vidi iz teksta, ali da tragedija  bude veća taj novinar je studirao književnost. Srpsku!… ništa, rekoh, sranja se dešavaju  i kad se leti uzbrdo. Jbg

Advertisements
This entry was posted in demokratija, izbori, s. anteportas and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s