“Sve su Drine ovog sveta krive…

Jako je lepo i fino, imati tu liberalno-romantičarsku misao o civilizaciji kao o cveću, drveću i leptirićima, koji sleću na naše dlanove.

Jeste,  lepo je, kosmopolitska idila, naiva, ali to je  tako samo u oblacima. Ili u pesmi. Na zemlji, stvarnost  je maaaalkice drugačija.

Jedna od najpoznatijih  kompozicija u Srba , marš “Na Drinu”  nastala je u vreme bitke na Ceru, koja je  vođena od 16. do 19. avgusta 1914,

U vreme bitke, na samom  poprištu, je komponovao kompozitor i dirigent, vojni kapelnik Stanislav Binički: Smatra se da je marš  “Na Drinu” Binički  posvetio pukovniku Milivoju Stojanoviću, zvanom Brka, komandantu Drugog pešadijskog puka, koji je poginuo tokom bitke  na Ceru.

E sad, ako znamo kako je pesma nastala, u kojim okolnostima i u kojoj situaciji, postavlja se pitanje da li je trebalo ovu  pesmu

( marš, uz čije je zvuke inače marširala srpska vojska) pevati u UN, na dan koji je bio određen, idejom Vuka Jeremića,  kao dan za predstavljanje Srbije?

Hor Viva-Vox pevao u sali Generalne Skupštine Ujedinjenih Nacija

Posebno ako imamo u vidu govor Vuka Jeremića ( predsedavajućeg u Generalboj Skupštini u Ujedinjenim Nacijama), u kome se između ostalog ističe i:

“ …nema važnije poruke koju muzika može preneti svetskom javnom mnenju od one da topovi utihnu…”

što je i poenta njegovog govora.

Da li je ova pesma , marš bila najsrećnije rešenje, posebno na bis i zatvaranje inače odličnog izvođenja  hora beogradskog hora Viva Vox, a posebno ako se osvrnemo na reči Vuka Jeremića?

(tekst pesme)

Tiho, spuštala se letnja noć
Na Cer, na tu gordu planinu.
Čak i divlja zver gubila je smer
Zbog čudnog straha –
Da će smetat’ četama što kreću se bez daha.

Drini, Savi, svuda gde je plač,
Tamo hita britak, srpski mač,
Samo laki bat
Niko nikog zvat’ te noći neće
Dok se vojska proplancima i brdima kreće.

Sred tog mraka
Preko obronaka
Svakog srce mori
Svakom vatra u grudima gori
Da se odmah bori.

U toj zemlji gunja, opanka
Gde su zore večno crvene
Nikad boj ne spi
A kad žito zri
Tad bez prestanka
Svuda se čuje pesma tanka, pesma od uranka.

Jedan rat tek što je prošao
Drugi je sa letom došao
Tuđin je za tren
Kao neka sen iz mrklog mraka
Prekinuo letinu i pesmu devojaka.

Nije teško
Za seljaka, đaka
Za pravog junaka
Iz veselja, kola devojaka
Latit’ se pušaka.

Borac svaki nema pušku, ne
Ali nosi srce planine.
Borče, drži steg
Tuđin će u beg se brzo dati
Ponovo će sunce Šumadiju obasjati.

Zov junaka s bojne Drine te
Sve se ori, sve do daljine.
Svuda, svaki puk
Puške, trube zvuk i juriš pravi
Pevala se pesma rata, slobodi i slavi.

Pucaj, momče
Majka ti ne plaka
Jer je kuća svaka
Dala Ceru po jednog junaka
Oca, sina, brata.

Na Cer, pođite sa snagom svom
Znajte, vi branite rod i dom
Svud’ je poklič, zov
Taj viteški kov starca, momaka
To je oganj što ga nose od svojih predaka

U boj, krenite junaci svi
Kren’te i ne žal’te život svoj
Cer da čuje tvoj, Cer nek vidi boj
Reka Drina – slavu, hrabrost
I junačku ruku srpskog sina.

Napred borče
Brani svoju zemlju
Ne daj, nikad ne daj
Za nju život uvek rado predaj
Ali je nikom ne daj!

Poj, poj, Drino, vodo hladna ti
Pamti priče kad su padali
Pamti hrabri stroj
Koji je pun ognja, silne snage
Proterao tuđina sa reke naše drage.

Poj, poj Drino, pričaj rodu mi
Kako smo se hrabro borili
Pevao je stroj, vojevo se boj kraj hladne vode
Krv je tekla
Krv se lila Drinom zbog slobode.

( tekst je napisao, 1964, godine Miloje Popović)

Ako uzmem sebi za pravo ( što možda i nije u redu, ali opet i jeste)  tiče se i mene  koji živim u ovoj zemlji, da komentarišem repertoar;

s jedne strane, ako  je trebalo da  kroz pesmu ( muziku)  bude predstavljena Srbija, uz sve pesme koje su bile na repertoaru, a koje prikazuju svu širinu i raznovrsnost, kao i spremnost na prihvatanje različitosti, nečeg drugačijeg, kao odlika našeg naroda,

tako, ne vidim nikakav problem da i ova  pesma  bude na repertoaru, jer ova pesma predstavlja našu istoriju na koju smo i treba da budemo ponosni, a simbolizuje i suštinsku slobodarsku i beskompromisnu  misao,  našeg bića,

kao i svu muku i golgotu kroz koje je prošlo i oblikovalo se u proteklom vremenu,

i misao kroz vekove,  na kojoj počiva ovaj narod, a što je opisano u strofi pesme , koju je zapisao Đura Jakšić :

“I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela, mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tamnih to su tragovi,
Te crne bore, mračne pećine.”

Koliko god bili “mali”, velike smo muke proživeli, počev od naših predaka, pa je još i  dobro da nas ima u ovolikom broju. Da uopšte postojimo.

A možda, po nekima, nismo trebali da se branimo? Pa bi nam bilo bolje?

Znamo i u koje vreme je nastala pesma Đure Jakšića. To je onaj rodoljubivi pogled.

Ovde se rizikuje da se upadne u neprilike prilikom objašnjenja, jer stvari nisu jednostavne.

Neki će reći, ovaj Vuk priča o miru, a ovi pevaju pesme nastale u ratu. Pa zat to i nije suština onoga što je i rekao Vuk Jeremić, da iščezne taj poriv zbog kog a su topovi uopšte izumljeni?

Postavlja se i pitanje simbolike ( ako uzmemo u obzir okolnosti tog vremena, a i ovog danas ) :

Zar ta pesma ne siombolizuje slobodarsku misao bića i duh naroda, pravo na odlučivanje o sebi, a bez ugnjetavanja drugog  i od strane drugih

( jer  to je bila suština onoga što se dogodilo u vreme kada je nastala pesma, što je prepoznato i pozdravljeno i sleđeno  od strane svih onih koji imaju istu misao o slobodi, pravdi i pravu,  tog vremena, pa i danas.

Neki će reći da nije trebalo,  jer  su Srbi opterećeni hipotekom na ratove iz 90.tih godina prošlog veka.

Da li je to baš tako?

Pričamo o velikim i malima, o zavadi pa vladaj, o pohlepi,

( neću da ulazim u analizu tih ratova, niti opravdavam,  nema opravdanja ni za koga, za mnoge stvari koje su se dogodile,  od strane gomile idiota i zilota)

Jer tu  nema nevinih, ima samo naivnih, prevarenih, koji to ne shvataju. Uostalom, niko nema tapiju na budale,  dok god postoje  hendikepirani, kratkovidi, nagluvi, jadno siromašnog duha u svom neznanju.  Za osudu su svi oni ,  koji se okoriste njihovom  ubogošću i jadom. A ima ih nebrojeno u ljudskoj riznici kroz vekove, i jednih i drugih, pa i danas.

Gledajući iz sadašnje  perspective, i  proklamovane težnje svih naroda ( makar članica UN ) kroz razne sporazume, potpisana dokumenta, a posebno proklamovane u Povelji  UN o pravima čoveka ( svih ljudi na planeti) .

Znači svi smo zakleti u pravo i pravdu, kao i piše u Povelji , a i u zalaganju predstavnika, naroda.

To je želja ili težnja, koja se iskristalisala vremenom kroz nesretnu i nepotrebno krvavu istoriju dešavanja među narodima  , kao težnja da svi ljudi ne budu više  podeljeni kao pripadnici pojedinih grupa, pod imenom “narodi”,  već kao ljudi,  pripadnici ljudskoj rasi, pravu pojedinaca koje počiva na humanosti bez obzra na kom mestu žive na zemaljskoj kugli;

i tako sjedinjeni unoseći bogatstvo i šarenilo svih svojih kulturnih specifičnosti, koje ih karakterišu, odlikuju i pravom na življenje uz poštovanje drugačijih, ali ustvari istih..

Naravno,  to je osnovna ideja, vizija neki bi rekli, gomile nepopravljivih entuzijasta; neki bi opet rekli to je trik za globalizam. Neki, mrtvo slovo na papiru.

Zavisi ko priča o tome, koga slušate.

Naime , osnovno pitanje je da li su se promenile okolnosti  i  situacija u kojoj  se nalazi i naša zemlja, naš narod, od onog vremena kada su nastale pomenute pesme, posebno  “Na Drinu” ?

Mislim da se okolnosti nisu nimalo promenile, nažalost (  moju, a i svih onih kojima je rat suludi product pohlepe užasno izopačenih llikova).

Jer prisustvujemo ostvarenju istih onih težnji pojedinih “jakih velikih“ naroda, sa svim karakteristikama  kojima je definisan kolonijalizam ( da ne kažem, robovlasništavo)  samo u drugačijoj formi. Ustvari, finesse su u pitanju.

Neko će reći, da treba zaboraviti istoriju i gledati napred, jer ako gledamo istoriju, sve se svodi na onu “ oko-za-oko, zub-za-zub “ – kad tad.

Slažem se, da treba da gledamo napred, neopterećeni istorijom, ali  i kad osvane taj dan, kada  civilizacija dostigne nivo, u svesti  ljudi da je rat uzaludan posao, jer svi gube, bez izuzetka, nema pobednika, i da se se ratom ne postiže ništa drugo,

nego je samo uvod u neki novi sukob, kad-tad ( oko za oko, zub za zub),

i tada će potojati istorija, jer istorija zbog toga i postoji da nas opominje, da se učimo u čemu smo grešili, svi bez izuzetaka.

Da ne bi ponovili te greške, jer vode samouništenju, ne samo jednog naroda nego cele ljudske rase. U tome je suština.

Ali do tog nivoa će proći još mnogo vode Dunavom .

A tu idiotariju, što su Bosanci  nezadovoljni

ili što je Ban Ki-mun uputio izvinjenje zbog tapšanja , ne bih komentarisao.

Iako, ja bih pre uvrstio u repertoar ovu pesmu

Advertisements
This entry was posted in nedovrše misli and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s