“Have you ever seen the rain?

Onima koje to zaista zanima, ili nikome, možda sebi samom

Dragi ste mi vi, ali mi je istina draža.

Jedino zlo na ovom svetu je nesvesnost, dakle neznanje, nesposobnost da vidimo život kakav stvarno jeste, nerazumevanje za druge ljude i njihove postupke, nemogućnost da ih prihvatimo bez straha.

Prvi utisak, kada sam pročitao tekst je bio:

“Ovo je strašno . Ako je zaista tačno sve to što napisano, jer radilo se o nekome koga sam na izvestan način upoznao bar na ovom mestu. Još strašnije je bilo saznanje da sam o toj osobi imao sasvim lepo mišljenje,

i imao  simpatije za njegovo pisanje i neretko za vrlo promućurne komentare.

Kasnije je, sticajem okolnosti , došlo do razmimoilaženja, što nije važno za nastavak priče, ali je važno iz razloga što je moje mišljenje o njemu otišlo u neku sasvim drugu krajnost.

Ipak utisak o talentu za pisanje , je idalje bio prisutan, a  sve te kvalifikacije koje su izrečene o njemu su mi zazvučale slabe, jer bih upotrebio mnogo ružnije i teže da bih opisao šta mislim o njemu.

Međutim razmišljajući o tome što sam pročitao, zapitao sam se, da li mogu bezuslovno da poverujem u sve što je napisano? Da li mogu i treba da bezuslovno i bez predumišljaja da se pridružim većinskom opštem mišljenju o njemu i ne samo o njegovim postipcima,  jer  njega , njegov karakter, u ovom slučaju definiše njegov postupak, koji je bio kako je opisano, užasan . A ti njegovi postupci su mi prezentovani od strane nekog drugog a iz treće ruke

. I na meni je bilo da ih prihvatim , osudim, jer to je bila osnovna ideja postavljanja takvog teksta. I još sam razmišljao o tome, da li je možda neko izmanipulisao i Višnju  koja je  prenela  takve informacije, u tom slučaju,  nenamerno. Ne znam. (Nije više ni  važno)

Tada sam se zapitao šta bi bilo … dalje je sve napisano što jeste i  nije trebalo da se napiše . ali da ne nastavljam.

Tako je trebao ustvari da izgleda prvi zapis, komentar , ali posle dužeg odsustva sa tog mesta, krenuo sam da pišem odmah bez previše razmišljanja, da li će to izazvati neku jaču reakciju, nekoga a vidim da je akcija u tom smislu bila žestoka, prema meni.

Ali, kako reče poštovani bloger, bezazlen povod, ustvari sam samo kolateralna šteta. Neko i to mora da bude. Pomislim.

Neko može pomisliti da  hoću da se operem od onoga što sam zastupao i tražim oprost? Nikako. Dovoljno sam bio opširan, ko je želeo mogao je da razume.

Kako god. Rekoše ionako da sam rekao sve o sebi. I onda obrazložili šta sam ja to rekao o sebi.

I ne zameram.

Biće da  imam dosta problema sa razmevanjem, kako sam ih shvatio. Ipak je najteže biti u mojoj koži , kao takvom u tom smislu.. ali da ne davim previše.

Nešto sam u tom smislu razmišljao pa evo,

Svaki odnos se zasniva na poverenju.

Razmišljao sam  malo o poverenju. Šta je to što mislimo, da je poverenje? Odnosno u koga treba da imamo poverenje? ili da li možemo da poklonimo nekom voje poverenje? Kakvi su tu odnosi, kako nastaju u šta se pretvaraju?

Kad imamo poverenje u nekoga , i  smatramo ga prijateljem osetimo se upotpunjenim, odnosno dobro i srećno . Logično?

O tome su mnogi filozofi izrekli puno toga.

Stičemo prijatelje na način što steknemo poverenje u njih, na osnovu njihovih postupaka u odnosu nas, tačnije na  ostvarenje naših potreba;

tada to vremenom, prelazi u takozvano bezuslovno poverenje prema nekome., a što znači da sve što taj neko  kaže ili uradi, koji  je u nekom trenutku doprineo ostvarenju nekih naših potreba , zavređuje naše poverenje bez ikakve sumnje. Bez ikakve sumnje?

Jer sumnja ne može da postoji ukoliko u nekoga imamo bezgranično poverenje, što je osobina  svojstvena velikoj većini ljudi., rekao bi neko ukoliko bi ga upitali šta misli o tome . Samim tim što u nekoga imamo poverenje, bezuslovno, očekujemo, da i taj neko ima poverenje i u nas, jer , pomislićeno ( spravom koje sebi dajemo, jer smo nekome poklonili nešto, a to je poverenje) to je neminovno i normalno, odnos ljudi zasniva se na međusobnom poverenju, ako ja imam poverenje u njega , imam poverenja i u njegove postupke da s u ispravni , i izrečene stavove i mišljenja koja ne dovodim u sumnju;

isto tako očekujem , dajem sebi za pravo i neminovnost, da taj neko ima poverenje u mene , moje postupke da su ispravni  i izrečene stavove i mišljenja, ne dovodeći ih u sumnju.  i osetimo sreću zbog toga.  Logično? ??

Naravno….  bilo bi logično, ali…

A šta se dešava u nekom trenutku, ukoliko neko izrazi sumnju u naše stavove ili mišljenja? Tada dolazi do osećanja da smo izdani, prevareni, odnosno osetimo gubitak sreće koju smo imali u odnosu. I osetimo i patnju zbog tog gubitka. Logično?

Naravno….  bilo bi logično, da ovim što je  unapred opisano, se ne prikazuje, ustvari zavisnost , odnosno uslovljenost postizanja sreće nekim ili nečim, a na osnovu predstave koju smo sami sebi stvorili o odnosu koji imamo ili treba da imamo, sa nekim. U tom smislu bih naveo neke reči, da previše ne pametujem, ( mogu se povrediti na svo ovo moje ovakvo stanje) :

“Mi nikada ne osećamo patnju kada izgubimo nešto čemu smo dali slobodu, što nikada

nismo pokušali da posedujemo.

Patnja je simptom činjenice da sam uslovio svoju sreću, povezavši je s nekim ili nečim, bar do izvesne mere. Toliko smo navikli da slušamo suprotne stvari, da se ovo što govorim čini neljudskim, zar ne?

Ne tvrdim da naše uslovljeno “ja” uvek zapada u uobičajene šeme. To zavisi od načina na koji smo uslovljeni. Postavlja se pitanje da li je shvatljivo živeti život u kome smo totalno sami i ne zavisimo ni od koga.

Svi mi zavisimo od drugih, u mnogim stvarima. Zavisimo od mesara, pekara, fabrikanta sveća. Međuzavisnost.

Organizovali smo društvo na ovaj način i poveravamo različite funkcije različitim ljudima za dobrobit svakoga, da bismo bolje i efikasnije živeli – ili se bar nadamo da je tako.

Međutim, ako govorimo o psihološkoj zavisnosti od druge osobe – emotivnoj zavisnosti od nekoga – šta to podrazumeva?

To znači zavisiti od drugog ljudskog bića da bi se stiglo do sopstvene sreće.

Razmislite o tome. jer, ako to učinite, sledeće što ćete uraditi, svesno ili manje svesno, biće zahtev da druge osobe doprinesu vašoj sreći.

Zatim se stiže na drugu stranu – suočavamo se sa strahom od gubitka, strahom od otuđenja, strahom da budemo odbačeni, suočavamo se sa međusobnim sputavanjem i kontrolisanjem.

Savršena ljubav isključuje strah.

Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas.

Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas.

Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti – ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra koji svira u vašem prisustvu.

Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar velikog repertoara i nikada ne prestaje da svira.”

“Buđenje”

A. de Melo

Advertisements
This entry was posted in lomljivo and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s