“Serious as a heart attack…

“Ni sve tamne strane ženina karaktera kao da ne postoje nego zato da bude osvetljen samo jedan njen deo, onaj u kojem ona najviše zrači i koji je uvek božanstven.”

“…Žena je, ipak i neosporno, najveća iluzija čovekova. Ne postoji nijedna sreća koja je u stanju da domaši radost ljubavi. Sve drugo može biti slava, uspeh i satisfakcije, ali je žena jedino pijanstvo srca.

Dučić

Ja ne znam šta je sa ovim današnjim ženama. Ustvari s njihovim idejama, zahtevima ponašanjem itd itd. To je kao  neki sindrom,  koji ne mogu da definišem.

To je sve ( mislim na ideje, koje malo malo pa izlaze na videlo, sa tendencijom da se ostvare, po svaku cenu), čini mi se nekako neartikulisano, divlje , opičeno  k`o struja , kako bih rekao, ( da mi se ne zameri, ne mislim ništa loše, posebno ne ovo “opičeno” mislim pozitivno, nešto kao kad skoči adrenalin ili pms kod ženskih , rekao bih ako bih bio  malko maliciozan, ali nisam).

Istorija nam kazuje da su se sve važne stvari, kroz epohe, svi važniji događaji i obrti u istoriji ljudskog društva, dešavali zbog žena ili tačnije, da su žene bile taj okidač zbog kojih bi se nešto promenilo, na bolje ili na gore, kako za koga i kako ko posmatra, s kog stanovišta, u kom kontekstu, manje je važno, važno je da nešto pokrenulo.

Ima jednu  prijateljicu, koja je tako, uvek borbena, vatrena, stalno i ima nekom nešto da kaže , dobaci, uvek isteruje pravdu, kakvu je ona zamislila da jeste, i kad jeste  u pravu, i kad nije u pravu,  onda pronađe bar nešto, a što bi moglo da opravda tu njenu “borbu”. Stalno bi da dokaže da je u pravu za nešto. A samo činjenica što je žena, zgodna lepa, joj je pomogla da do sada ne fasuje teške batine od nekoga.

Doduše bilo je ranije, prilika, situacija raznoraznih, u nekom kafiću ili negde, kada žena svesna prednosti svojih atributa, (a takve su vam najzeznutije, najkomplikovanije i najnezgodnije, to tvrdim i spreman sam da potkrpim sovje tvrdnje ako treba), izaziva , što bi reklo “navlači” namerno, poigrava se sa nekim, i kada ovaj već misli da će nešto moći da dobije, naravno upecan kao som, 0na ga jednostano ispali. Naravno ovaj podivlja, i tada treba sirotom napaljenom majmunu objasniti “lepim” da smiri hormone i i stavi živce u futrolu,  da je to samo igra i da je sam svesno učestvovao u tome. Naravno to se često završavalo “prijateljskim uvrtanjem ruku”, ili prijateljskim ubeđivanjem ili šaputanjem na uvo.

Tako je bilo, da doduše nije se promenilo, samo ima tu kod nje još nekih dimenzija.

Evo na primer, zove me juče ta prijateljica, da dođem  do nje, do centra, tačnije, da popijemo piće malo se ispričamo i tako to..

I to baš u vreme kada se odigravao protest ili miting ili već ne znam šta je, performans rekao bih, pred Banovinom.

`Ajde nekako ne obraćam pažnju na to što se odigrava  i odem, I kad sam bio blizu, a to je baš u centru grada, zvoni telefon   i ona će meni:

“Jel stižeš?

Rekoh

 –Ovde sam, blizu Mrce dolazim  za par minuta, samo da kupim cigare  –

(Mrca, to je ko ne zna, jedna od vrednijih  institucija i od istorijskog značaja za žitelje Novog Sada, iz nekog davno izgubljenog vremena, koga  se mnogi Novosađani sećaju sa setom i nostalgijom)

Kad će ona

“Čekaj me , dolazim tamo” i prekine  vezu.

Šta je sad? Pitam se ali hajde, ne razmišljam o tome, zapalim duvan i čekam.

Naravno ne mogu da ne primetim gužvanjac  koji su napravili ljudi koji su došli, mislim se neka mitinguju, protestuju šta li,  imaju pravo, jeste da ne volim frku i te stvari, parole, urlanje, ali šta se ja pitam, onii imaju svoju priču, ja svoju. Svako ima svoju priču.  Tako i treba da bude.  Ionako ću ja odavde otići za par minuta.  Al` ne lezi vraže.

 Dolazi ta moja prijateljica, sva onako nekako “upaljena” ,

 I ni pet ni šest

“Idemo da bijemo ove !“ .

Ja je gledam , smešno mi, pa pitam

 – Koga bre da bijemo ? –

“Ove što su došli ovde u moj grad, da mi urlaju pod prozorom, bacaju đubre, parkiraju gde stignu, zaustavljaju saobraćaj gaze travu…”,-  okrene se prema onima, što stoje tamo pa podvikne prilično, onako da se čuje  na daleeko

:“skotovi, divljaci jedni, divljački”.

 -Hej – vidim ja da joj proradio živac- polako bre ženo, u kom si ti tripu , jesi poludela? Pusti ljude nek se malo izviču, završiće i otići, šta te briga-

Ali ne odustaje ona.

Uhvatim je za ruku brže bolje i odvučem odatle, ona se otima pa sve se okreće i viče. I tu padaju razne reči da sad ne pominjem.

Odemo dalje odatle, pređemo ulicu ja je sve vučem, kad smo se udaljili po mojoj proceni na neku bezbedniju udaljenost, ja stanem pa kažem

-Jbt koji ti je ? Ti nisi normalna. Pa šta bi bilo da je neko  krenuo na tebe pa te razvalio nekom močugom?

A ona podigne glavu onako prkosno , sva smrknuta:

“Šta me briga , nisam ih ja zvala da dođu i ko sme da me bije u mom gradu? Samo nek probaju! “ I svašta tu još kaže, nisam baš sve ni hteo da upamtim,

Ja je gledam , slušam, ne mogu da poverujem šta priča, već mislim kako da postupim sa njom kao sa davljenikom kad ga spasavate a on se otima pa bi i vas da udavi, a onda marate da bi se spasili,…. a ona posle par trenutaka, spusti glas pa onako, “ženski” pogleda me i kaže…

 “A  i ti si bio tu … ne bi im valjda dozvolio da me biju?”

Ja je gledam, mislim se , šta ti je žensko, `bem joj lebac, da nije takva kakva je …

-e jesi luda sto posto- kažem…

Nekako  tu uspem da smirim tenziju, odslušam političko predavanje, malo ispolemišemo o tim stvarima, I tako. I tu joj na fin način skrenem pažnju da se ne zeza sa tim stvarima i na taj način, moglo je svašta da se desi.

Elem , danas, večeras, idemo da prošetamo do  apoteke,  naravno subotom uveče rade samo dežurne.

I normalno, ko još pametan ide  preko dana, kad treba, kad još uvek rade normalno  sve apoteke i prodavnice , jel`.

Dobro `ajde imamo bar dobar izgovor za šetnju, da izađemo malo na vazduh.

I baš kada smo prolazili pored jedne zgrade, ( ne znam kako i zašto ali ima ljudi za koje se baš lepe neke stvari i situacije),

potrefi se, slučajnost, sudbina šta li je;

pričamo nešto nevezano, kad ugledamo neke momke, malo dalje kako lepe plakate. Niih trojica, četvorica rade to spretno onako, za tren oka izlepiše ceo zid plakatima,  naravno tamo gde i nije mesto za plakate“ (ima na netu da sad ne opisujem, stop separatizmu, leti leti Pajtić, smrt Pajtiću i već viđeni ( čuveni) vokabular od ranije poznat.

Dok smo se približavali,  vidi ova moja prijateljica o čemu se radi, pročita, i dok su ovi ulazili u auto, počne ona da cepa plakate, još mokre od onog lepka i viče za njima. Psuje k`o kočijaš, sve ih zove da izađu iz kola da se obračuna sa njima što prljaju  i zagađuju grad i okolinu, i fasade,  sve mašući pesnicama po  vazduhu. I prilazi kolima.

Vidim ja da će može biti zajebano,  posebno što ovi ne kreću autom i već se spremam  na neizbežno, nisam zec ali nije mi svejedno.

Koliko god čovek bio vičan nekim stvarima, to sve pada u vodu i nema nikakvog značaja poznavanje tehnike i veštine u ovakvim uličnim situacijama. Znam kako to ide, iskusio sam  već. Ranije.

I sad još jedan problem više, kad imaš nekoga na koga moraš da pripaziš.  Kada si sam to je drugačije, paziš samo na sebe, a možeš da pribegneš i primeni atletske discipline tračanje na par stotina metara, ala Ben Džonson, ali sad, jbg ne možeš.  Da ispadneš kukavica. Spremim se, psihički, već razmišljam kako i šta prvo, krenem prema njima, tek da sklonim ovu odatle, ali ovi sedoše u kola i odoše.

Meni laknulo. Nije svejedno. Neću da lažem. Treba čovek da bude hrabar, ali ne treba da bude budala. A ovo je baš glupost, koja se po pravilu, loše završi. Po tebe naravno.

E  tek onda popizdim, smrknem se k`o crni oblak, i očitam  joj bukvicu

-Pa – rekoh,- ženska glavo,  tražiš đavola gde ne treba.. Šta se ti petljaš tamo gde ti nije mesto? . Šta bi bilo da su izašli iz kola i krenuli na tebe?

A ona gleda onako, poluuplašeno , ja se baš nakostrešio prilično, a zna da sam prilično zeznut kad se naljutim, pa kaže

“ Pa znala sam da si ti tu , ne bi smeli da me diraju.”

-U jbte- kad sam onda popizdeo, svašta sam rekao – nisam ja nindža ženo Božija. Mogli su da nas nalupaju oboje. Šta bi bilo da su izvadili bezbol palice ili pištolj? Kako znaš da ih nemaju? I kako znaš kakve  su budale, na šta su sve spremni, kad lepe ovakve parole? I dok bi se ja tukao, šta bi s tobom uradili, ne mogu ja odjednom sve da ih pohvatam?  I juče i danas smo zamalo izbegli batine, bre, Da li si ti poludela?

I svašta sam tu još rekao, a držim je za mišicu tako jako, ni ne osetim  da je poplavela, skoro. Izduvam se tu malo, gleda me ona, ćuti, naravno ne sme  niš` da kaže, ni abera, vidi da sam zapenio, čeka da se smirim, pa će,  kad je procenila da sam omekšao, gleda me onako , malo naivno i zadovoljno  smeje se i kaže

“ Razbili bi ih da su izašli, vidiš da su se ufonjali kad smo ih stisli. Pobegli su k`o pičkice”

 U jbt sunce žarko pomislim.

E – rekoh,-  jesi luda sto posto, a ja sam još luđi kad sam s tobom.

Advertisements
This entry was posted in s. anteportas and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s