Jedna crtica o sreći

Jednom davno, u nekom periodu odrastanja, buntovnik, zbog nekog bezazlenog razloga , mislio  sam da sam  jako nesrećan, više se ne sećam zašto,  u  vreme kada sam mislio da su svi protiv mene,  da me niko ne razume, ili kako bi rekli da sve što leti jede se, razmišljao sam da odem  od kuće. Bilo gde,  i da radim bilo šta.

Kada me je pokojni otac upitao

“ A gde ti to misliš da ideš?

Odgovorio sam “bilo gde!”  čvrsto odlučan da tako uradim

“A šta misliš da samo tebe čekaju tamo?

Baš me briga snaći ću se.

“I misliš da ćeš jedino tako biti zadovoljan?

Da, biću zadovoljan i sam ću pronaći  sebi sreću!

“Isto tako  je govorio i tvoj stric. Slušaj sine, sreću nećeš naći, ona se ne traži. Ona je tu, i ona će pronaći tebe ali treba da  je prepoznaš,  i tek onda kada shvatiš šta sam ti rekao.  A sada razmislii dobro, ako hoćeš da ideš, ja te neću zadržavati.”

Doktor medicine, bio onako jak, visok, naočit  “dinarski tip” , k`o od brega odvaljen, pre bi rekao da je bokser , kad bi ga neko video, tako je izgledao.  Iz zapadne Bosne doveden   u  Mostar,  završi školu, iz Mostara pošalju ga  u Beograd.

Sirotinja kao i mnogi što su onda bili, delio sobu na periferiji sa nekoliko njih, izdržavao se sam,  ali pun entuzijazma, završi gimnaziju, pa  na studije medicine; student iznad proseka , i po ocenama i angažovan ,učesnik mnogih omladinskih akcija i radnih Ii paradnih;

Kada je završio studije, pošto je deo njegove familije preseljen “vlakom bez voznog reda” u Banat, ode tamo da radi i živi.  Posla je onda bilo, ne kao danas, posebno u selima,manjkalo je lekara. Radio je kao seoski lekar.

Kao lekar radio u nekoliko sela u ( to je tako bilo,  ordinira u jednom mestu i odlazi u obilazak u još nekoliko sela. I vremenom specijalizirao , a kao doktor stekao dobru reputaciju . Lečio i zalečio bolesti kod mnogo ljudi.

( između ostalog lečio je jednog dečaka od leukemije, kada je to bilo I u svetskim okvirima sa minimumom uspešnosti. Inače je tog momka vodio i na terapije, i šta još tu treba, u Farncusku, sve plaćao od svojim novcima. Koliko znam čovek je živ i danas,

U selu gde je živeo, posebno posle lečenja tog dečaka,  uživao glas i status baš onakoo kako kaže legenda: Doktor, Pop i Uča.

 Gledali su u njega kao Boga. Kod svakog je znao da navrati, pita za zdravlje. A onda je bilo, ovako, dođe u selo ispred ambulante, ako je neko tu pregleda ga, posavetuje, prepiše neke lekove ako treba, terapiju, i posle toga ide u obilazak i nekih  koji su bili pacijenti ranije;

 a kad krene ulicom, zovu ga da svrati u svaku kuću, da ga ugoste, a on kakav je uvek je gledao da svima izađe u susret, jer  poziv se ne odbija. Makar da kaže “dobar dan, kako ste?.

 Njima je to značilo mnogo,  sve to u  neko vreme, bez obzira što su bili tu već izvestan broj godina,osećali su se i dalje kao tuđini, nepoželjni;

 tako je u to vreme bilo, zvali su i h “dođoši” što iz milošte, što da ih obeleže, i taj osećaj je  teško mogao da iščili, posebno kod ovih starijih koji pamte, odakle su došli, iz svoje “lepe Bosne” iz onih gudura koje nekome izgledaju divlje i  tamo gde Sunce drugačije sija, gde zemlja miriše, tamo gde su im kosti predaka, tamo gde je i drveće drugačije i ptice drugačije pevaju i voda i ljudi.  I sve. I dovedeni ovde gde su im govorili da će im biti dobro, da će biti srećni, a gde ih nisu želeli; I osetili su to. Ni krivi ni dužni, morali su to da istrpe. Taj pogled kao da s u nekom nešto uzeli oteli, osećali sun a sebi, to je gore od svakog biča, od svakog metka da je neko u njih ispalio. To drugi ne razumeju. Dali su im a neki su govorili puno, zemje, kuća, i… O njih su odveli odande gde bogatstvo ne može da se meri sa ovim što su im dali.. Bar oni to nisu mogli. Ne može se novcima sve meriti. Svi su govorili, da im je srce ostalo tamo, šta god ovde da imaju.

 A onda je Neko je došao kod njih. Neko ko je važan, bitan, Nekome su i oni važni. A još i njihov, da bilo je i naših i njihovih. Kao i uvek i svugde. “Bio doktor kod nas, rek`o to i to, popio rakiju, pojeo sir” to se prepričavalo. Pamtilo.

U selu, gde je živeo, doktor  je dobio kuću i uz kuću. Kasnije je sve to otkupio.Nije znao koliko ima jutara, nikada nije otišao na njivu. Nije imao ni vremena. To su za njega radili meštani, nije tražio, sami su se ponudili; obrađivali, sejali, žnjeli, predavali u zadrugu i donosili mu prihod od te zemlje. Sve je to bilo zbog doktora, nikom nije bilo teško, uz svoju, da urede i njegove njive. I uz kuću, kao na selu, stoku, kojoj nije bio vičan, već su dolazili ljudi da ih namiruju hrane . I konje,  krave, bikove i sve što treba da ima u jednom seoskom domaćinstvu.

Vremenom je sticao bogatstvo, dograđivao, naziđivao. Imao je u kući mnogo soba , čak jednukoju je zvao  Sobu za lov, pošto je povremeno voleo da ode sa ljudima, u lov. Ne da upuca nešto, nego da bude sa ljudima, viđenijim, to je tada bilo važno, to je shvatio, biti sa viđenijim, važnim ljudima.  Soba je bila prepuna pušaka, Vinčesterki, dvocevki, pištolja, čak i samostrela, i sve je tu stajalo za ukras. I neki trofeji, Važno je bilo da su tu. Imao je i sobu za bilijar, kada je retko ko čak i u gradovima imao sto za bilijar. Sobu za čitanje, sa zavidnim brojem naslova, knjiga. Sobu za kartanje, bio je i strastven kockar, sobu za..svašta je imao.

Oženio se, žena, istoričar umetnosti, mu rodi dvoje dece. Vremenom napreduje na odgovornije mesto, direktor doma zdravlja, pa načelnik kliničkog centra. Bio je i u Skupštini, poslanik u prvom sazivu ( ovom novom).

 Inače, kako je bio i naočit, privlačio je pažnju žena. I slobodnih i onih drugih. U među ljudima se govorilo da u vreme dok je radio u selu, veliki broj novorođene deca su ličile na njega. To su bile priče, koliko ima istine u tome samo on zna. A pričalo se.

Žena ga nije viđala , slabo kao i deca, više su ga viđali u novinama i na tv. Trpela je, možda zbog dece, možda zbog njega, ko zna, sve je to znala ali je ćutala. Bio je kao prolaaznik u kući, dolazio s vremena na vreme, da prespava, kao u motel. Kao stranac, slučajni putnik. Kao na Saraj.

Sin, njegov u međuvremenu , malo odraste, i postane svestan svih prednosti koje ima u ondosu na ostale, prilično se “probahati” radio je sve što mu je padalo na pamet. Otac ga je izvadio mnogo puta iz teških situacija, da ne dopadne zatvora, počeo je da vozi auto sa nekih 14,15 godina,bez dozvole,  tukao se, pio, svašta je radio, uhvatio se sa društvom,   Da bi ga smirio , otac ga pošalje u Beograd, kupi mu stan, auto, ali da završi školu, nekako je to uspeo, ali je zapao u velike neprilike, dugovao je ljudima koji ma nije smelo da se duguje.

Da bi ga izvadio, doktor je dao novce, jednom, drugi put, ko zna koji put. Vremenom je bogatstvo, koje je stekao počelo da se topi, otišle su njive, kuće stanovi, puške, trofeji, i ko zna šta još.

Izdržao je doktor na nogama tri infarkta ( to se vidi kad se snima , znaju to doktori kako izgleda,) ali ga je četvrti sastavio do daske. Jedva je preživeo. Njegov kolega kardiolog mu je rekao,  čudo je da si i ovo preživeo, još jedan najmanji stress i s tobom je gotovo.

U međuvremenu , sin njegov, koji je opet upao u dugove ( u suštini nikada se nije ni izvadio iz istih), pobegne u neku Bogotu , Kolumbiju, Boliviju,Meksiko đavo će ga znati gde sve ne, i tamo je još uvek, ili ako je uopšte živ.

Doktor se povuče sa svih poslova, svih funkcija, ode kući, isposluje neku invalidsku penziju, od koje je njegova žena  odvajala ćerki, koja se u međuvremenu uda, rodi troje dece, razvede se , i radi posao od koga jedva ima da plati kiriju.

i doktor počne da veze goblene. One Vilerove, “konji na pojilu, devojka sa korpom voće na stolu i kako se već  zovu,  pravi gobleni, za izložbu. Sve ih je kačio na zidove. I uživao gledajući ih. Satima i danima. Ponekad bi isti goblen vezao nekoliko puta.

 Radio je to predano, polako i danima. Napravi pauzu kada mu žena skuva čaj, pa zajedno popiju u dvorištu sablasno prazne kuće,

Jedno prilikom u poseti, da vidimo kako je, ( ustvari da vidimo šta im treba). Zateknemo ga kako veze goblen. U sobi. Sav unesen u ono što radi, baš kao umetnik ni ne opazi nikoga da je došao. Ni senka od onog čoveka kakav je bio, ranije uvek strog, ozbiljan, veliki, glasom kao iz bureta, kad zabrunda zidovi se tresu. Tada je bio nekako, blagog izraza, nekako mi je izgledao kao da se smanjio, ne znam, više ćutljiv, skoro nečujnog glasa, i rekao je u jednom trenutku

 “nemoj da obraćaš pažnju na  ovo i misliš kako mi je.  Ne,  da znaš nikada nisam bio ovako srećan”. Nisam znao šta da mislim ili kažem, a znajući dosta od onoga što je  proživeo i prošao.

Posle nekoliko meseci, razboli se, dijagnoza: rak želuca. Odmah je krenuo sa morfijumom. Svaki doktor se,  kažu, plaši bolova, ne može da ih podnese. Ne znam.  I ubrzo potom, otišao. Kao da ga nije ni bilo. Onakav čovek.

Advertisements
This entry was posted in sećanja and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s