Mojim prijateljima,mojim neprijateljima

Mojim prijateljima,mojim neprijateljima

 

            Nisam zaslužio sve što sam dobio. Ni pohvale. Ni čerečenja. Ni grip. Ali sam ipak sve dobio. Zato ne volim što ovo radim. Kao da emigriram. Da sebe selim od poznatog u strano. Da ostavljam prijatelje zarad drugih koji ne znam šta su meni.

            Ja, dakle, odo iz NIN-a. Velika žalost; nikakva šteta. Ima u redakciji dvojica koji mogu što i ja. Ima još deset, koji ničim izazvani to isto veruju. Da u životu ništa nisam uradio sem  ove serije tekstova, ne bih ostao uskraćen ni u čemu.

            Poređali su se moji prijatelji. Ljudi koje ne znam i neću ih nikad sresti. Oni koji su me branili svojim imenima i osećajem da se ono najvažnije ne vidi u očima. Da moj prilog istoriji cinizma zaslužuje svaka od žrtava. Da moj jezik nije kolateralni. Da moja misao nije ezopovska.

            Sa druge strane – moji neprijatelji. Kakva galerija iskeženih skotova, bogatih nitkova, numizmatičarska zbirka bogato uskraćenih u talentu i hrabrosti. Ujedinjeni oko jednog zahteva: neka neko zabrani Tijaniću da piše! neka nek zabrani. Neka ga neko zatvori. Neka ga nema.

            Taj spisak, to je moja referenca života. To što sam stavio jedne pored drugih beloglavu lobanju istoričara koji to nije, dramsku spisateljicu zlog pogleda, bivšu novinarku koja se žali da nema kolumnu pa sad piše šest ne bi li dokazala da nema šta da kaže ni u jednoj, onu bruku od ministra pravde, angažovanu pravnicu koja za pare glumi telohranitelja čoveku koji je za stotine miliona evra pustio, posle petog oktobra, stotine šlepera preko carine, malog Čedu sa njegovih 16 službenih automobila zaštite, 47 žandarma i agenata DB oko sebe, Janjuševića koji zna zašto ne izlazi bez pancira, Vesića i njegove tekstove pisane u centrali DB, to što sam ih ujedinio, što sam otkrio matricu koja je ista, to smatram svojim životnim delom.

            Malo je što sam neke stvari pogodio. Što sam prognozirao smrt DOS-a dok se rađao. Što sam pitao ko je pustio mafiju u ovo dvorište. Što sam malčice doprineo da se razbije hipnoza slobizma i obmana dosizma. Ali, ovo što sam napravio izložbu žena koje plaču kao muškarci, jer ništa ne umeju da urade kao žene; i njima dodao muškarce koji plaču kao žene, jer nisu u stanju da urade ništa muški, to je moja diploma koja mi toliko nedostaje da pišem bolje. Dodajte tu članove Upravnog odbora  koi su stajali mirno pred Bebom i Čedom, ali meni mogu sve da kažu jer ih ja neću ubijati. Dodajte novinarku koja pred kamerama ispituje Koštunicu o legalizmu a sama na televiziji deli koverte sa evrima koje dobija od pomenutih. Dodajte jednog koji se lažno predstavlja kao direktor Radio Beograda a nije. Nego je pomoćnik generalnog.

            Hoće li ono što su oni radili biti osnova za rekonstrukciju ovog doba koje je toliko obećavalo a tako malo dalo ljudima bez nade. Hoće li moje opomene nadživeti mene ili njihova sramota njih. Govorili su o meni kao da su sveci. Prokleti fašisti. Profesionalni preživljači. Šinteri na tuđim jaslama. Dobrovoljne žrtve moćnika koji su im plaćali milione za njihov lik i dinar za njihovu dušu.

            Evo im ove stranice NIN-a. Evo kolumne. Oni misle da sam ja to pisao. A ja samo zapisivao. Slušao šapat onih koji nisu imali gde reći. Ni kome. Njima dugujem. Da pokažem samo kako se i ono što veruju da nije moguće može napraviti pa da  se vratim. Da ne budem sam.

Aleksandar Tijanić

1.april 2004.

Advertisements
This entry was posted in balkan, dokument, R.I.P and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s