Ne bih voleo da me srpsko novinarstvo uopšte pamti

Ne bih voleo da me srpsko novinarstvo uopšte pamti

 

Aleksandar Tijanić, kada se čuje ovo ime, mišljenja su podeljena. I dok ga oni koi poštuju njegov rad smatraju najvećim srpskim novinarom modernog doba, drugi ga pak nazivaju, sa dozom ironije i zajedljivosti, „gigantom srpskog novinarstva“, „Robin Hud iz Prištine“, „prijatelj moćnih“. Nekada student Fakulteta političkih nauka, potom novinar NIN-a, ministar informisanja, danas direktor Radio-televizije Srbije.

Na kraju jednog od hodnika zgrade RTS-a, velika staklena vrata „kriju“ direktora od ostalih zaposlenih. Prvo što se u radnom prostoru ovog novinara uočava jeste saobraćajni znak za ograničenje vožnje na šezdeset i njegov veliki portret koji prekriva skoro polovinu zida, a ispod kojeg piše: „ku**evito“. „Nisam loše ispao!“, konstatuje uz osmeh. Lagani tonovi, Tijanićeve omiljene klasične muzike ispunjavaju prostoriju. On seda u fotelju, zatim uzima šoljicu kafe, prekršta noge i započinje priču.

 

AUTOMAT, HEKLER I ČETIRI BOMBE

            „Ma, kakvi… ne bih voleo da me srpsko novinarstvo uopšte pamti“, reče uz iskreni osmeh. „Voleo bih da ostavim dve ili tri knjige mojih tekstova, i da samo studenti novinarstva“, zastao je i naglasio studenti novinarstva, „kada hoće da vide kakav je ludak bio Tijanić, uzmu te knjige i pročitaju nekoliko tekstova. Ne osećam se ugodno ni uz jednu vrstu komplimenata, čak ni Dobrica Ćeosić kaže kako misli da Srbija nije imala većeg novinara od mene. Nije mi ugodno ni kada saberem ko je sve o meni govorio pozitivno, od Teofila Pančića i mnogih ljudi, a sada su sa ‘druge strane’. Ono što sam ja uradio u u jugoslovenskom novinarstvu, to je da sam počeo da pišem o politici kao o sportu, a o sportu kao o politici. To je frapiralo ljude. Otpuštan sam možda najviše od svih novinara, godinu dana proveo u emigraciji, i nikada nisam dobio nijednu novinarsku nagradu. I ne treba mi. Nagrade ne primam.“, rekao je prkosno i ponosito u isto vreme. A zatim nastavio: „Ne, nikada se nisam krio iza pseudonima. Ja nemam hrabrosti da budem kukavica. Ku**im se da ljudi ne bi videli moj strah. I da me zbog tog kukavičluka ne prezru. Zato se pravim hrabar u situacijama koje su ludačke.“ Zatim je nastavio da govori tiše i sporije, nekako tajanstveno. „Ovo što sam radio poslednjih dvanaest godina, to nije novinarstvo, već borba za glavu, za život. Neki moji prijatelji novinari su ubijeni, neki poludeli, a neki napustili profesiju. Na početku svog bavljenja novinarstvom nisam radio ljudima ono što radim poslednjih dvanaest godina, ili je bilo vrlo malo vređanja, psovki, ponižavanja. Ali isto to oni rade meni.“ Okretao je šoljicu nervozno u ruci, zatim naglo ustao, prišao stolu zatrpanom papirima, i stao kod prozora sa kojeg se pruža pogled na crkvu Sv. Marka. „Sećam se ’99, tih dana se vrtelo pitanje: hoće li ubiti Ćuruviju ili mene? Ćuruvija je tvrdio da će mene, i ja sam nažalost tvrdio isto. Sve dok Slavko nije dao neku izjavu kako mu Mira Marković plakala na ramenu. Znao sam da je sledeći!

Živeo sam u atmosferi: ‘Zar si još živ?!’, ili ‘Zar si još u Srbiji?’. najdirljiviji momenat u mom životu je bio jednog jutra oko šest sati. Neko mi je zazvonio na vrata. Otvorio sam, to je bio moj otac. Bio sam zaprepašćen, štaće on tu. Pomislio sam da mu je loše i da treba da ga vozim u bolnicu. Ušao je, skuvao sam mu čaj, a on mi je pružio papir šta trebam da mu nabavim. Na papiru je pisalo: automat, hekler, i četiri bombe. A onda mi reče: ‘Vidi, ja pretpostavljam da će tebe ubiti, nabavi mi ovo!’“. Pogledah ga upitno, a Tijanić klimnu glavom. „Ja kažem: ‘Ne razumem!’. A stari će na to: ‘Nabavi mi sve ovo sa papira, i reci mi ko je odgovoran za tvoje ubistvo. Ja ne mogu da te sahranim a da te ne osvetim.’. I šta reći na sve ovo? Osim da je nedostojno čoveka da o tome govori u javnosti. Ispričao sam ga sada, i ostaviću kao svedočanstvo u knjizi. Bio sam prijatelj i neprijatelj moćnih.“

 

OPLJAČKANA BIBLIOTEKA

            Odmakao se od prozora, i ponovo seo u fotelju. Otpio gutljaj kafe i osluškujući tonove neke melanholične pesme koja se čula sa aksetofona, nastavio. „Nisam mogao ni da sanjam da ću ikada postati neki novinar, a kamoli direktor ili glavni urednik. Ja sam sin nekadašnjeg vojnog pilota. Hteo sam samo da pišem, i da od toga mogu da živim. Imao sam jako teško detinjstvo, vrlo siromašno smo živeli. Troje dece. Imali smo da jedemo, ali ništa više od toga. Nikada nisam naučio da skijam, jer nisam imao para za zimovanje. Leta su mi prolazila čitajući. Nisam voleo školu! Ocene mi nikada nisu bile važne, osim što sam voleo da imam peticu iz kljiževnosti. Čitao sam manijački, satima, ‘pljačkao’ sam biblioteke. Sve što je bilo odštampano i za čitanje, ja sam pročitao. Klasici su odigrali bitnu ulogu u mom formiranju.“ Ustao je i stišao muziku. “I danas volim da čitam. Najviše Umberta Eka. Čitanje mi, pored klasične muzike i surfovanja netom, čini neku vrstu zadovoljstva. Moja genercija iz gimnazije ‘Ivo Lola Ribar’ iz Prištine je iznenadila sijaset uspešnih ljudi. Nas četvorica smo postal direktori televizija. U Prištini sam imao odličnu sredinu, trenirao košarku, i Beograd me uopšte nije privlačio. Kada je u vreme mog polaska na fakultet otac saopštio da se selimo u Beograd, pružao sam ogorčeni otpor.”

 

DRAGI MOJ TIRKE

            Začulo se kucanje, vrata su se otvorila i pojavila se sekretarica. Izašao je na trenutak, a kada se ponovo smestio u veliku crnu fotelju, nastavio je da govori: „Ponekad pomislim da moja karijera i nije moja. Sa nevericom čitam neki svoj stari tekst, i čudim se kako je napisan kvalitetno, to ne liči na mene.“ Zamenio je šoljicu kafe čašom viskija. „Znam koliko imam neprijatelja koji uživaju u tome da ih ponižavam. Spisak mojih neprijatelja je – ko je ko u Srbiji od najmoćnijih ljudi. Kako bih preživeo te neprijatelje, ja sam morao da budem zvonar Bogorodične crkve: ružan, grbav, nikakav. Ali da zvonim vrlo jako i daleko. I u tome je moja moć. Ne sastoji se u tome da ekoga otpustim ili zaposlim, objavim ili ne objavim, već je cela moja moć sadržana u tome da pišem, i da zvonim i da lajem. I da ljudi koji me i ne vole moraju da me čitaju i kažu: ‘Je**m mu mater, jeste skotina ali ovde ima nešto’“, reče u svom stilu. „Opet znam i ko su mi prijatelji. To su ljudi iz razreda iz prištinske gimnazije. Mi se nalazimo jednom mesečno. Otpevamo nekoliko naših kosovskih pesama, i jedemo sudžuk koji nam pošalju naši prijatelji Albanci sa Kosova. I imam nekoliko kumova od kojih je najmlađe prijateljstvo – petnaest godina. Vrlo teško stičem poverenje u nove ljude, niti se trudim. Imam suviše godina, i moj krug u kojem se krećem je zatvoren. Lagano odumirem stojeći na nogama kao neka vrsta ludog dinosaurusa.“, pogledao je ispitivački kao da je znao sledeće pitanje. „Dragi moj tirke (Bogdan Tiranić), na mnogo načina, imali smo odnos mlađeg i starijeg brata. Ali to ne znači da sam se uvek slagao sa onim što je on radio, niti da je on potpisivao ono što sam ja radio. Dešavalo se da nismo govorili  dugo, ali sam ga ja iskreno voleo. Nije bilo ničeg sličnog u mom načinu razmišljanja i pisanja sa njegovim, iako su ljudi tako mislili. Nije tačno!“, kategorički je odbio. „Duboko i iskreno me dogodila rečenica njegove supruge Dare Đokić na njegovoj sahrani: ‘Ostao si sam, Tijaniću, pazi šta radiš!’“

 

O, PROFESORE, TI SI ZA SVE KRIV!

            Posle kraće pauze, i razmišljanja o Tirketu, sa pogledmo uprtim u daljinu, sedeći skrštenih ruku, a ohrabren ćutanjem, promuklim glasom je nastavio: „Ja duboko prezirem profesiju kojom se bavim, kao i sebe. Novinarstvo, to je sloj robova. Ne znam ni sam šta tražim skoro četiri decenije u novinarstvu. Duboko svestan da nisam bio dovoljno dobar košarkaš da bih otišao u NBA ligu, poražen tom činjenicom prihvatio sam ono što mi se ponudilo – da postanem novinar. Novinarstvo sam upisao društva radi. Potpuno nesvesno. Znao sam da mogu dobro da pišem, a bilo je sporno da li mogu dobro i da mislim. Zapazio me je profesor Sergej Lukač. Za sve što mi se dogodilo u životu, ja krivim profesora Lukača. Odveo me je u NIN, ali zato na fakultet nikada više nisam ušao. Sergej insistira da me vodi od jednog do drugog novinara NIN-a i da me upoznaje, zamislite!“, uzbuđeno ovo izgovori. “To mi je bio jedan od najužasnijih trenutaka, jer sam relativno mlad čovek, apsolutno nepoznat i sa neizvesnom budućnošću. A on me predstavlja svima i kaže: ‘Ovo je moj student. Aleksandar Saša Tijanić, zapamti to ime, on će jednog dana biti veliki novinar!’ A ovi me svi blagonaklono gledaju kao krelca i kažu: ‘Da, da, da, ma sto posto će biti, kako neće!’ Ali, Lukač ne odustaje i istu rečenicu dvadeset puta ponovi pred dvadeset ljudi. Potom me ostavi u redakciji, da mi neke slike da ređam i naručivao mi je jedan tekst mesečno. Posle nekoliko tekstova, dođe glavni urednik Dragan Marković i pita me da li mogu da napišem nešto za naslovnu stranu, odgovorih da mogu. On me gleda i pita: ‘Šta to radiš?’ A ja i dalje ređam slike. ‘M’rš u p. mate**nu, ti si novinar, idi i radi tekst. Hoću da bude gotov za tri dana!’ Posle tog teksta napisao sam molbu, i primljen u stalni radni odnos!”

 

DEČANI

            Razgovor se bližio kraju, Tijanićevi telefoni su sve češće i sve duže zvonili. Nije se javljao. Sumirao je svoj život i karijeru kao da ispod njih podvlači crtu. “Kada sve saberem, napisao sam hiljade tekstova, ali ima samo desetak koji mogu da izraze ono što ja mislim da sam ja. Samo desetak”, ponovio je, “a, to nije malo!” “Jeste, moj stav je da Kosovo treba prodati. Nemamo mi snage fizički da ga zadržimo. Mi smo bivši hegemoni Balkana. Rođen sam u Metohiji, u gradiću Podujevu, jer su se majka i otac sasvim slučajno tamo zadesili, a potom i nastanili. Svi mi Tijanići smo poreklom iz okolnih sela iznad Ivan-kule, kod Kuršumlije. To je naš kraj. Kršten sam u manastiru Dečani, koji za mene predstavlja najlepši pravoslavni hram na svetu. Voleo sam da odem tamo. Često u snu mi se javlja Podujevo, dedina kuća, dvorište… Sve uspomene koje imam su mi tamo.” Zastade nekoliko minuta, zamisli se i uzdahnu: “Ne, nemam danas nikoga na Kosovu! Čekaju me samo Dečani!”

Advertisements
This entry was posted in balkan, dokument, R.I.P and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s