Gluposti*

Jadi mladog trenera

Taj mračni predmet želja

ili kako bi rekao moj dragi

Ivo A.

“ Šta sanjam a šta mi se događa?”

Odem ti ja večeras na fizikalnu terapiju.

Pokucam, uđem, javim se, jedna fina sestrica me primi, uradi taj deo birokratske procedure i kaže da sačekam, sednem.

Ordinacija ko ordinacija,, krevet, sto , ništa posebno. Kao mnoge druge.

Kad dolazi doktorica, fina, najboljih godina , lepa

( “a koje to godine nisu najbolje za ženu, moj druže”

pitam ja tako sebe u sebi, dok čekam. Istina, razmišljam, uočili su to mnogo ranije i pametniji od mene, nije da sam i ja nešto mnogo mozgovit, ali usudim se ponekad da _prostrem misao_ ( dopada mi se ovo, aluzija je očigledna:) nisam neskroman al` omačinje mi se ponekad )

Ženi godine ne mogu ništa, samo je pitanje duha i stila. One prave, prolaze kroz njih (kroz godine) kao kroz vazduh, kroz vodu, neokrnjene, pune duha , ljubavi

“istim sjajem može sjati”  kako je to sjajno otpevao Arsen. Da, zaključujem istim sjajem, bez obzira na broj, količinu, dužinu, proteklo vreme ili kako bi ko računao. Na prave ne ostavlja ožiljak, ili bore, nego dodaje novi ukras.

Eto, opet skrenuh negde, kad mi vreme nije, ali tako je kad se misli o ženama. Muški smo drugačiji, kod nas to dugačije ide. Kukamo ko svrake kad nas niko ne vidi, nad proteklim vremenom, možda nekim iluzijama koje smo imali, šansama za koje smo shvatili da je dockan da bi ih ostvarili. U suštini muški smo vrlo gadan spoj trdokorne spoljašne oštrine i surovosti, kao ljušture ispod koje se ustvari krije velika senzibilnost i bolećivost da ne kažem slabost. Ali koji bi to priznao? Malo koji. Ja prvi ne bh ni da me peku.

“Al` da počnem od početka” kako reče MBrecelj u Helgi:)

Lepa doktorica i ja, tako, malo se ispričamo  ( ustvari ustanovismo da se poznajemo od ranije, nekada, pričali malo o nekim davnim “lepšim vremenima

– sva prošla vremena su lepša, jer kada o njima razmišljamo nanovo, nikada nije onako kako je bilo nego ih ulepšavamo tako da nam izgledaju uvek lepše i sa boljim ishodom, poželjnijim od onog koji je bio i epoilogom koji se ne završava nego svakim novim sećanjem, stvaramo novi, još bolji po nas i tako ide dok trajemo. Na pravi onaj koji je bio, zbog čega smo tu gde smo i zaboravimo, ne sećamo se , možda kao kroz maglu, usput, dok idemo dalje, komplikovano je to sa tim sećanjima)

I ispričasmo se malo tako i onda pređosmo na stvar( konačno pomislih u nekom trenutku nadanja:)

pogleda one snimke što sam doneo, imam jedno tri kompleta, kosturskih selfija odozdole do na gore.

Sve su islikali svakiu koščicu.

Došao sam i do saznanja da je čovek prilično neugledan kad je onako samo kostur. Gledam sebe a kostur. Vrlo konfuzno to izgleda i zamisliti, a ne, videti se tako. Ali dobro.

Kaže doktorica da pođem s njom u salu.

Sala onako prilično velika, ima raznih sprava kao u fiskulturnoj i kreveta, I takvih stvari.

Baciće me možda malo na struju, malo na vežbe, onako blage, vrat leđa kičma, a ja sve navijam za masažu

“ pa jel može? možda bi pomoglo? ja znam ranije kada sam, taaaako je pomoglo …”

Vidi ona žena s kim ima posla, nije glupa a i zna me , ne po lošem naopako, nego onako, pa kaže onako “lezi samo ovde pa ćemo jednu blagu masažu, samo da otkrijemo gde i koliko boli”

Ih!!!! ja kao leptir, legao na onaj krevet , i zamišljam, onako svašta lepo mi pada na um.

Ma milina rastopio sam se, pa mi sve neka vrućina udarila, ma kao da osetim te lepe fine ruke, dodir kašmira i svile, kako klize prsti, blizinu aure , topao dah i miris diskretnog šarma parfema, tek onako možda bvlgari ili šanel neki od onih 5 ne znam ( već sam ispao iz štosa),

kao da se čuje neka fina arija u daljini, sumrak pada kroz poluotvoren prozor, a ja nošen lahorom koji prelazi svojim baršunastim vrhovima bradavica po završecima ili počecima, pre bih rekao, mojih nervnih završetaka ili početaka. Simfonija osećaja koji prosto vrište, Čujem korake, osetim blizinu, ne otvaram oči da se ne prekine sanjarenje nego nastavi samo još vernije, prisnije, obećavajuća nada u nastajanju Kola krv mojim žilama, peni se od ključanja nadolezeće bliskosti….

Gospode, sevaju munje grmi kao sam Sveti Ilija u meni. Kad, me dohvati individua svojih cirka 120, 130 kila, maljav, znojav ruku ko balvani, prsti kao palamari kidaju meso sa mene,, nalik na Hulka, samo sa cvikama, izlomi mi sve kosti koje su mi bile načete. Sunce ti kalaisano, kakav obrt.

On kaže “opusti se” , a ja se stisnuo kao petoparac. Samo sam se molio da mi , kako je krenulo , ne uleti, da me ne iskoristi. Nisam imao snage da se branim,ne bi me ni Dunav oprao. Stisnuo zube da ne jaučem, a koščice pucaju. Sve sam zvezde video. Rastočio me dok si rekao piksla.

I eto, rastasmo se,moja doktorica i ja naravno kako i treba. Kao stari znanci, zakazala šta treba za dalje, prepisala terapije i šta već, a ja se sve mislim, dok sam odlazio, koliko sam i dalje lud i naivan pa sanjam i da mi anđeo padne s neba, a ona je tu samo treba pogledati, mislim se, a ne zatvarati oči pred i sanjati. Ne znam možda i nije tako, ko može da razume one koji vole da sanjaju, pa i otvorenih očiju?

Ni oni sami ne mogu da se izbore sa sobom, a kako će neko još?

Komplikovano je sve to, ponekad. A možda su sve to same gluposti. Ko zna.

 

 

Advertisements
This entry was posted in lomljivo and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s