“Our Song…

Subota, sinonim za prvi lenji dan u nedelji. Ostajem dugo u krevetu. Mir. Puštam misli da se slivaju niz kišu koja klizi po oknu prozora.Pisak voza zaglušuje Miles Davisa u slušalicama . Voz za Novi Sad, prispeo je u stanicu.I ja u sebi ispuštam mali vrisak, ili pisak…Zatvaram oči u iščekivanju da voz krene i kao da osećam tvoju ruku koja mekano prolazi niz moja leđa,prosipa bezbroj varnica niz kičmu i spušta se nežno na dno stomaka.Uzburkava talase od kojih mi se pune i prelivaju grudi do bolno zetegnutih vrhova.Penje se unutrašnjom stranom
nadlaktice, pa ivicom prelaza
i sada se spušta oblinom leve dojke.
Gasi požare i pali požare. Topi prolaze između stisnutih butina…
Voz juri,promiču bandere,mali osvetljeni kvadrati prozora na kućama.Voz usporava,zaustavlja se.Promicu nejasna lica ljudi ja vidim samo tvoje.

……

Voz za …, prispeo u stanicu…. Čuje se pisak… ili vrisak….. još nekoliko minuta… Odlazim da kupim cigarette i uzalud tražim baterije za vokmen, ali ne, uzalud pokušaću da mislim na nešto …da … ne čujem pojačane decibele;;;
,, ,Eho sa razglasa,, glasove ljudi , koji se mešaju, koji mi smetaju.. mislima…
Stavljam slušalice, ljudi silaze iz voza, razni,
Ulazim u vagon , nepoznata lica , obličja …
Tražim kupe, ako je moguće prazan…, da se prepustim i sanjarim, dok ne stignem , tamo gde sam krenuo, iako nisam siguran šta je to čemu dolazim, osećanje neizvesnosti… iščekivanje, istovremeno straha i nade …
neobjašnjivo uzbuđenje pred nečim što želim da otkrijem više od … svega, ….počinju da mi se znoje dlanovi ili je to samo umišljaj od nebjašnjive nervoze….

…Krenulo je …
Zamišljam da voz stoji , pomislim kako je Mika dobro rekao i osetim da je tako
sve sledeće stanice dolaze ka nama,
sve bandere, obrisi usamljenih kuća i nepregledni pejzaži , kao kroz maglu, prolaze pored nas u suprotnom pravcu.

To je dobro
, ., Zatvorim oči…
osetim da je tu, došla je i sela preko puta mene … ili pored… osetim, volim što je tu
da li i ona tako misli ?

Možda , sigurno, kada je tu , samo ne usuđujem se da progovorim, čekam… Osećam neko čudno strujanje , neobjašnjivo uzbuđenje, iščekivanje nadolazećeg , nečega .. osećam kao da je ceo univerzum je stao u ovaj trenutak, sve istorijske istine će biti zaboravljene , sve one buduće će biti zapisane, pamćene i prepričavane od ovog trenutka kao početak neke nove vere i nade i…
Osećam da me posmatra, osećam njen pogled na sebi, neobjašnjivo fizički prisutno prosto me dodiruje pogledom, kao da želi da me upije u sebe … pogledom ..
O, kako bi bilo dobro znati o čemu , razmišlja dok me gleda ?… Čežnja za dodirom je prevelika, počinje da boli.
Kao da osetim njene prste kako mi prolaze kroz kosu, spuštaju se niz vrat…polako, nežno osetim kako mi otkopčava dugme na košulji…celim dlanovima mi prelazi preko grudi, ramena, zaustavljajući se na velikom ožiljku kojim sam obeležen…

Toplina se razliva i kao čudom nestaje bol koji je stalno tinjao, nekada se pojačavao, nekada… ali više ne ..nema bola samo neka prelepa toplina i bude se nervi koji su tu odavno bili mrtvi , nestali…počinju da bride… i hvata me zanos, neobjašnjivo slatki ukus želje i…
Kako da započnem razgovor ?

Da li će shvatiti neki znak , kao nagoveštaj da sam svestan i uzbuđen zbog njenog prisustva ,
ili je bolje ćutati, reći sve bez suvišnih reči ?
Ponekad su reči zaista suvišne, dovoljan je pogled,
samo kako ?
Kada se ne usuđujem da otvorim oči ?.. Jer ..
Možda je dovoljno da mislim, i nadm se da  će osetiti, znati..

Odjednom zamislim da može i da vidi , pročita, čuje moje misli ,
uzbuđenje dolazi do usijanja , s mukom se savlađujem , pokušavam da ostanem pribran..u ušima odjekuju… timpani … iz mene

Pokušavam da zamislim muziku koja treba da je tu… da pronađemo onaj pravi ton, za kojim se traga … večno,
Da to je pravi izbor i
pomislim,

“Da to je jedino što je moguće i

odabraću … “Našu pesmu” … Odgovara ?

Zamišljam… je kako polako počinje da se opušta u ritmu , dok fini tonovi saksofona , poništavaju sve ostale zvuke, , zatvara oči . .. i…,, dok lebdim
čujem kako se menja ritam disanja … njenog … mog ..
Da li oseti kako se budi grotlo vulkana u meni ?
preti da eksplodira …?
O, kako bih voleo da znam o čemu …sada… sanja?
Tako bih želeo da otvorim oči i …ali se ne usuđujem
jer…
bojim se da će nestati
kao « Jelena …Galusova …«

Advertisements
This entry was posted in nedovrše misli, nemiri, sećanja, žeđ and tagged , , , , , , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s