“In the sentimental mood…

“Beskrajno polje suncokreta dodiruje nebo.

Ulazim u njega, široko raširenih ruku. Ležem usred polja, ostavljajući obris svoga tela.Udišem suncokrete koji se ovijaju oko moga tela,grle me.Šapuću mi o jednom snu,pevaju najlepšu uspavanku.Upijam u sebe njihovu boju,hiljade malih Sunca je oko mene.Šapuću o nečem što je bilo nekoć.
Nevažno.
U polju suncokreta postajem deo.
Postajem jedno leto,mirisna,tajnovita…
I mirišu, da.
Na tvoje telo,koje je ostavilo obris u polju”.

_______hope________

Čitao sam priču,

o snu,
neki su govorili, ludog čoveka.

I vremenom, počeo da sanjam njegove snove.

Ne znam kako, ali u snu koji se ponavljao i ponavljao neprekidno,
kada bih sklopio oči, pojavljivao se neki novi detalj,
koji bi davao neku naizgled drugačiju sliku, širu, lepšu…
samo, kako bi neko tumačio te snove ,
njegove i moje,
svi su potrajali do trenutka, kada se san prekidao, a opet bi započinjao iz početka

Najednom, nisam mogao to da shvatim, vođen nekom silom,
koju nisam mogao da obuzdam pošao sam , u nekom pravcu ,
putem koji mi se učinio poznatim, i pomislio, da sam počeo budan da živim te snove; događalo se nešto čudno neobjašnjivo , sve iz tog sna mi se otvaralo, dešavalo svakim novim uzdahom i korakom…vođen glasom koji je dozivao
Činilo mi se kao da sam krenuo nazad, prema početku, nekom neobjašnjivom, sasvim lepom
sećam se samo da me je privlačio , na neki neobjašnjiv način, sebi,
da li taj početak nečega, što ne znam da objasnim,
ili nešto drugo …,
a taj san, ..

“Na početku… pre nego što je početak počeo, mnogo pre toga, kada je svemir smatran samo snom ludog čoveka… postojao je samo Devojčin glas. Niko nije mogao da čuje Glas jer niko nije postojao. Trebalo je da se pojavi neki čovek, neko, ko će prvo otkriti svemir. Kada je najzad taj dan došao, kada je Devojčin Glas postao umoran od dozivanja, Jedan Čovek ga je čuo… To je bilo na samom početku. Išao je prema glasu, mada nije znao kome taj glas pripada, nije znao ni da postoji Devojka, neko ko se razlikovao od njega… I Čovek i Glas su se podjednako umarali. Niko ne zna koliko je godina moralo da prođe, dok se Jedan Čovek i Devojčin Glas nisu susreli. “
M.Oklop.

Ne znam, možda se taj san završavao na nekom divnom, beskrajnom polju suncokreta,
koji su okrenuti prema Suncu, svom, mirisali na meni, neke poznate mirise;

možda sam i video neke obrise, nejasne ali ipak nekako poznate, okrenute prema sebi kao i sami suncokreti prema svom suncu:
spojeni u toj želji činili mi se , kao najlepša fantazija, još nedoživljena;
nazirući te obrise…
dobijao sam neko osećanje, nepoznato, ali neobjašnjivo lepo;

možda je to osećanje slatke uznemirenosti, a opet spokoja , zadovoljstva , zbog ispunjenja onoga za čim se žudi, tragajući za snom … i snivajući —
ne znam
a možda je sve to bio samo san
jednog ludog čoveka,
koji je želeo
budan da proživi svoje snove …

***

Da li san može da se dosanja?

Neko je definisao san kao “glas Božiji” , onog nesvesnog u nama, što ponekad naslućujemo budni, ali ne umemo da shvatimo u potpunosti, onoga što podsvesno želimo, da bi postigli suštinsko ispunjenje ?

Da li nam se to ukazuje samo u snu, opet bez konačnosti, završetka, da bi budni došli do spoznaje onoga što nam se ukazuje?

A da li smo svesni kada sanjamo, a kada smo budni i kada i šta je ispravno, od naših izbora, da bi postigli to što podsvesno želimo?

Kako da budemo sigurni u ispravnost naših izbora?
Jer, dogodi se, učine nam se, znaci za koje pomislimo, da su oni, pravi, istinski, pa krenemo za njima, i doživimo razočarenje, težak pad, dešava se opet i opet i.. . nanovo se razočaramo, ,ali se uzdignemo opet s nadom, opravdavamo se time, da te znake nismo dobro protumačili. Nadamo se a…
Ipak, postajemo oprezni, počinjemo da sumnjamo,? Možda previše?

I nastavljamo život ustaljenom trasom , monotonije, ispraznosti, Pa odbijamo da poverujemo kada se opet dogodi.

Ne želimo da prihvatimo jer strah od pada postaje ono što preovlada. Konfuzija koja se stvara razdire nas,

Želeli bi da poverujemo, više od svega, da to vodi ostvarenju našeg sna, da je to ono što želimo, da je pravo, istinsko, a opet strahujemo, jer pomislimo da nećemo više moći da se uzdignemo, nećemo smoći snage, da če ovoga puta pad biti konačan.
Da li poverovati snu koji nam se ukazuje, jer nam se čini da je previše lep da bi bio istinski?
Ili je  samo zavodljiva prevarnost sna, ono što nas čini budnim?

Advertisements
This entry was posted in nedovrše misli and tagged , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s