“Miris nje …

Nekako… u ovo doba,
sustignu , okače se o mene


neka “sećanja”

svaki put su malo drugačija
a opet …ista
valjda od ove vrućine, možda od vina i … a ko će ga znati
Eh..
”kada bi znao ,ko je sad ljubi
ne bi mu zubi
ne bi mu zubi”…

A folirao sam

kao veliki šmeker,
kao jedan od mnogih
kao gitara na ramenu
kao nonšalantno
kao opuštena dopola dogorela pljuga u levom uglu usana
kao dopola popijena boca neke cuge
kao sve mi je ravno ,
kao lakopo,,
kao boli me uvo
kao ne dotiče me ništa, ni malo, ono što se dešava oko mene i
kao nešto sviram na onoj mojoj matoroj “džitri”, prstima prevlačim po žicama neku melodiju
kao slučajno je to bilo
“help me make it through the night”…
A želela je da bude glumica i smenjivali su se razni likovi
iz literature
govorila je monologe
koje je spremala za neki prijemni za akademiju ,
i
kao ja sam bio publika ,
ne baš zahvalna, jer nisam slušao šta govori,
utonuo sam u boju glasa i gutao je očima ,
sve dok jednog trenutka nije prestala i…
i bilo je
“ja je ne bi` ,
al dotakla se mog sna
ja je ne bi`,
al` sama je htela da … “
I bila je lepa , sa ogromnim sjajnim očimaa , koje su pomno pratile svaki moj pokret ,
dugačka kosa ( “do pola leđa” ) koja ti prolazi, prosto beži kao svila
dok pokušavaš kroz nju da provlačiš prste,
pa moraš nežno , polako , da bi osetio,
dok iz sebe izbacuješ neke reči,
pretočene u stihove
koje znaš, neke kojima si zapamtio delove
a još više
one koje ne znaš
nikada ih nisi čuo ili pročitao , ali nekim čudom i glasom koji ti je nepoznat,
ih izgovaraš, nižu se bez zaustavljanja, bez pauze,
na momente sa velikim žarom , na momente tiho, nežno
I kao , slučajno , polako ,
dodirneš ta obnažena ramena, bedra, spremna ,
za neizbežno noćno predavanje …
moru ….
osetiš , drhtaj , kao kod srne , osetiš da gori
i ti počinješ da osećaš neku vrućinu u glavi,
misli više nemaš,

misli su ti ono što je pred tobom
dok usnama dodiruješ mekanu kožu tela , poput baršuna,
osetiš , kako se pri dodiru, na trenutak zategne , naježi i čuješ blagi uzdah
koji dopire negde iz dubine tog divnog bića
a mesec osvetljava i igraju ti senke pred očima
i…

počinješ da shvataš taj sjaj u njenim očima
koji te želi, koji te treba

i…
predaješ se…
padaju u vodu sva foliranja,
trikovi,
otkrivaš se do kraja
ogoli te ovo izdajničko more
ili je to bilo nešto drugo…
biti deo tog
tog akvarela:
od okruglog meseca , okačenog kao luster u nepreglednom
čini se, nepromočivom fantomskom prostranstvu uz mnoštvo  sićušnih svitaca
otkrivaju , dovoljno  ili onoliko koliko je potrebno ,

za iluziju , da ti zaigra mašta
da stvori nešto što samo tu i tada može da bude
,
i muzika koja najednom počinje da se čuje ,
ne znaš odakle i ne znaš kako , ali tu je , čuješ je i krećeš polako po notama koje nižu , koje se stvaraju i …
…voleo sam je …do bola
I bila je moja
“sa okusom mora i okusom soli”
osetiš tada , ostane ti , prati te

miris mora , sa mirisom borova sa obale i
miris nje …

Advertisements
This entry was posted in nemiri and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s