“Hodajući po notama…

… samo me pusti da sviram
I ne pitaj zašto …

možda sam proklet


kao Orfej što je hodajući na notama
muzikom
topio sneg sa planina
pomerao drveće,
zaustavljao reke da ne teku
pomerao stenje,
zaustavljao ptice da slušaju ,
ribe da iskaču iz vode
životinje da spavaju kod njegovih nogu
rasplakao Erinije ,

četrdeset devet ćerki Danausa
da pestanu da sipaju vodu u Tartar,
Harona da ne traži zlatnik ,
Flageton da se ugasi ,
Flegije da zažmuri ,
Stiks da voli ,
Kokit da se smeje,
Aheron da ne boli
Kerber da se pripitomi ,
da ga na kraju rastrgnu Menade …
Tako ću možda i ja …

notama
Hidru i Himeru da se umilostive
Kentauri da igraju
A Heraklo sa Herom plovi po mlečnom putu …

samo tako osećam da sam još uvek živ…
koliko je samo života trebalo da proživim
iz koliko smrti da se opet vratim
uvek sa samo jednom istom nadom…

sve te reinkarnacije su u meni
I svaka od njih hoće , izlazi i traži
Svoje ,
samo uvek u neko pogrešno vreme
na nekom nepoznatom mestu
i vraća se u mene kao duša
zbunjena
i izgubljena
i donosi sobom još malo boli
Kao da već odavno nisam
overdoze…
plutao sam kao poruka u boci
nadao se da će je naći
neko
kome je stalo, ko će znati ,

jer

still you turn me on …

Come share of my breath and my substance
And mingle our streams and our times
In bright infinite moments
Our reasons are lost in our eyes.

Advertisements
This entry was posted in nemiri and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s