Life on a tightrope

Na temu rođenja i o nekim manje/više srodnim stvarima

I sad šta?

Dovoljno sam bio verski ispravan, pun mi je očin ovih spočitavanja o praznovanju, pčb i ostalih poskočica na crkvenoslovenskom ili što napisa čovek na tviteru:

” Pojeli smo popili, ženo pusti liturgiju dizginemo”

Tamo sam se raznežio onom pesmom ( duhovnom :)) fala Tanja)) i  sad ne mogu da razmišljam ozbiljno, a hteo sam nešto ozbiljno. Nešto na temu ovu. I drži me to od noćas.

Nekako sam razmišljao o tome, zašto ja kao kršten čovek, hrišćanin, (pravoslavac, ako je bitno, a meni svejedno ) nikada nisam uzimao zaozbiljno ove stvari bar ne kako to rade i preporučuju ( neću reči zahtevaju, bar još uvek nije tako) naši svetovnici ( da ne kažem duhovnici).

Nikada mi to nije bilo toliko blisko.

Poštujem  i pokušavam da ih razumem, ali ne vredi. Ne mogu. Iz jednostavnog razloga što mi ne deluje iskreno. Od srca. A to osećanje da nije iskreno, je samo rezultat posmatranja, slušanja njihovih dela i reči. ( mrzi me da tražim ali ima toga na pretek).
Posle toliko izigranog poverenja, možda to ima veze sa shvatanjem vere, odnosno gubitkom vere u ljude. Ali da ne odem u krajnost, ja verujem na svoj način, a i danas bi trebalo po nekom redu, da bude sretan praznik pa ću u tom smislu nešto i da napišem.

Moj deda je držao do tih stvari. I baba normalno.

Za Božić smo obavezno išli na selo kod dede i babe.
Kod drugih dede i babe, nismo išli jer iz nekih razloga , koje tada nisam znao, nije baš tako obeležavan Božić. Em su živeli u gradu, em… to sam kasnije saznao, za dedu nije bilo preporučljivo da obeležava takve stvari. A ni za ćaleta, ali to tada nisam znao.
A bIli smo jednom prilikom, deda nije bio tu, ne znam zašto ( uvek je bilo da je otišao “poslovno”) a baba , tetke i majka su, toga se sećam, spremale razne stvari, ali se o tome nije pričalo na sva zvona. Kao što je to bilo na selu.

Znam da su baba i tetke išle u crkvu kasno noću ( a to znam tako jer sam ih jednom pratio, interesovalo me, a mi deca smo inače morali ranije u krevet . Tako je bilo,

Pa nas probude u neko vreme, čestitaju i nastavimo da spavamo. Normalno da nisam spavao, pravio se najstrašnije, sestre zaspu posle pet minuta, njih nikada nisi mogao da zainteresuješ za nešto, a posebno nisu imale sluha za moje ideje. a meni dosadno, posebno kada zamrače prozore,upale lampu pa upale veliku sveću. To me je fasciniralo.

Kakva je to bila scena. Naravno nisam imao pojma zašto tako i o čemu se radi, ali bilo je strašno zanimljivo, a da prođe tako a da ja ne vidim šta se to radi, nije bilo šansi. A sve sam čekao da se nešto desi, kad ono ništa specijalno.)
Crkva nam je bila u ulici gde su živeli baba i deda, na ćošku, nema 100 metara, znao sam i sveštenika, ustvari on je znao čiji sam unuk, bio onako fin čovek, jedino što je nosio onu haljinu kao žene i bilo mi smešno ( to sam tada mislio) ali je bio dobar nije nas terao iz dvorišta crkve, dok smo igrali klikere, i ponekad fudbal, tu su bili najbolji tereni uvek je bilo trave, a delio nam i bombone i ponekad kolače).
A preko puta crkve je bila kafana, i to “čuvena” , ( to sam kasnije saznao i po čemu čuvena, bar je bila jedno vreme.

I bila je neka teta “Ruška”, i još neke tetke i mlađe žene, koja je pekla odlične mazalice. Bila je tu i neka muzika, ali to tada nisam slušao ni zapamtio. BIlo je tu i drugih roštilja i tih stvari, ali to me nije interesovalo.

Mazalice( tako se zvalo) to je bio specijalitet, onako sa roštilja, na kajmaku, to je bila prava stvar za večeru. Kao klinci samo otrčimo do tamo i bude čas posla gotovo. Nekada smo dobijali i za džabaka , a deda ode sutra ili nekada pa plati.

Posle sam saznao da je bilo tu, u toj kafanici, nekih specijaliteta, koji su bili mnogo bolje kotirani, ali to tada nisam znao. A dolazilo puno ljudi, bilo uvek puno gostiju. Meni je bilo važno ovo drugo, za klopu.

A posle sam sumnjao da je deda namerno napravio dogovor sa tom tetkom ili tetkama,, mi kao dođemo dobijemo klopu, a deda posle mora d a ide da plati, namiri račun pa se zadrži. Nekada nije dolazio po par dana, pa čujem jednom da je kockao sa nekih ljudima, igrali su preferans, sans, dame i još neke stvari. Bilo je to prilično sumnjivo i babi ali nisam ulazio u te detalje.

Uglavnom crkva i kafana su bile tu jedna naspram druge. I to je bilo jako zanimljivo.

Dve krajnosti, jedna naspram druge, a obe žive svoj život. Pa hajd ti budi pametan, pa shvati kako je moguće. Ovde slušaju jedno , pa odu da rade sve potpuno drugačije od onoga što su čuli.
Tako sam jednom , mnogo kasnije došao do zaključka, a na osnovu onoga što sam kasnije saznavao, čitao i tako to, dok se na jednoj strani rađao i slavio Božiji sin, na drugoj se rađao i slavio njegov antipod ( tako sam mislio u nekom trenutku izuzetne verske prosvećenosti, ali to je trajalo, da budem potpuno iskren, samo između dva deljenja ili dve refe da se preciznije izrazim). Nikada nisam bio postojan u tim nekim verskim momentima.

(
Uglavnom kod dede na selu, je bila prava svetkovina.
Tu je sve bilo po protokolu i ono položajnik, česnica. Od kada pamtim, nekako se potrefi da sam taj položajnik, kao najstarije muško ( unuče) u familiji.
Osećao sam se bitno, iako nisam imao pojma o čemu se radi. Ja sam to shvatio, normalno onako, da mi je sve dozvoljeno i to je bilo fantastično. Pravio sam razne stvari, ali da ne pričam sad o tome.

I sve ono, išli konjima sekli ono drvo, sve to kako treba, pijukanje , slama, orasi.
Pošto nismo imali crkvu u selu, ustvari bila je crkva na groblju ali nije bilo sveštenika ni crkvenjaka (proterali popa, bio funjara ali baš prava, čuo sam neke stvari, ali da sad ne ogovaram ), a niko nije hteo ( ili smeo to nisam saznao) da održava pa se pretvorila u ruševinu,
( usput braća su majstorski oplevila ono što je valjalo i moglo da se odnese. Narod ko narod, sve bi ukrao iz oka da može, tada sam to shvatio ).

Ponekad deda upregne konje u sanke, pošto je uvek bio veliki  sneg,  ode u susedno selo gde je bila crkva i sveštenik, pa uradi sve kako treba. Bio sam jednom ali od svega pamtim samo da sam se smrznuo. I na putu i u crkvi. Ništa više.

Deda je čitao na Božić nešto na tom nekom čudnom jeziku. Nije baš pevao, nisam ga nikada ni čuo da peva, to je više onako. Umeo je to da čita onako kao popovi.

To je bila neka knjižica koju je baba čuvala. Nikada nisam ustanovio da li je on to stvarno znao ili je čitao onako kako mu dođe. Nekako nisam mogao da poverujem, jer sam mislio da to mogu da znaju samo sveštenici.

Pitao sam ga jednom o čemu je to, onda mi on pričao , a meni opet i bilo zanimljivo, umeo je lepo da priča, i pričao mi puno priča, ali opet ništa nije bilo jasno. Posebno te poruke i pouke, od kojih se i sastoje zaveti.

Ništa nisam razumeo ni to o tom jeziku, ni kako ni zašto.
U ponoć sam sve čekao da se pojavi “Sin Božiji”, mislim imala je baba ono raspeće na zidu, ali rekoh da vidim uživo, kad njega, normalno nema, ne mož se videti.

A posle mi deda objašnjavao da to nije kao kada ti se rodi brat ili sestra, pa odu u bolnicu pa onda dođu kući, pa ono plače, i tako, , nego se rodi u nama i mi  vidimo ali osetimo i on nas vodi kroz život, onako kako je Bog rekao i mi treba da slušamo i sledimo to što osećamo.

Normalno, ništa nisam razumeo, ali me je odmah interesovalo šta se desi ako ne poslušamo, nego uradimo nešto drugačije, a on reče da Bog sve vidi i sve zna i da će svakom kada za to dođe vreme odrediti da li kaznu ili nagradu, sad već kako kome, za sve što je uradio.

Naravno da sam se prestravio. Da neko stalno gleda šta radim i beleži ( to sam tako odmah predstavio) strašno! To nisam mogao da prihvatim, to sa tim gledanjem.

(Ne prihvatam ni sada, ako ćemo pravo, mislim ne bih da bukvalizujem, ali to mi liči na nekog voajera, a to tek ne mogu da zamislim. Ni prihvatim)
To mi tek nije bilo jasno. Opšta konfuzija, pitanja bezbroj. Pa Josif, pa djeva Marija, pa sin, čoveče tu živ čovek ne može da se snađe, ni pod razno. Metafizika. Propitivao sam ja o tome, ali kako god da su mi pričali, sve više mi je manje bilo jasno.

Pa sam batalio da ispitujem. nego sam koristio blagodeti koju je nosio položajnik. Čoveče, možeš da piješ i jedeš koliko god i šta god hoćeš. I sve prvi niko ne sme pre tebe. A tek pokloni to je tek bilo, najbolje. Da ne pričam ko je redovno nalazio kintu u česnici.
Nego da se vratim onom što sam počeo, a to je o jeziku, o tome sam ustvari hteo, ne o istoriji jezika, kako se menjao i tako to.
Taj crkvenoslovenski koliko mi je bio interesantan ( izlomiše jezike pevajući, mukutipoljubim)  zanimljivije mi je to , što su se svi ponašali tako kao da sve razumeju šta pop peva i čita. I sada vidim da se tako ljudi ponašaju.
Sada  vidim da se sve više priča i čita i peva na srpskom, međutim liturgije su na tom crkvenoslovenskom.

Mislim pročitao sam dosta tih stvari iz istorije, pročitao, čuo, ali sve ovako nepoverljiv kakav sam  nešto sumnjam, da se oni i dalje drže toga , da bi ljudima opet bilo mistično, kao što je i sve oko ovoga uostalom..

A mislim da ne treba lako može da se objasni,  iako, ako ćemo pravo, nauka nije dokazala da Bog ne postoji, a ni protivnička strana nije dokazala da postoji. Oko toga će se borba voditi dok je ljudi,
A kako se na Božić valja svašta započeti, tako kažu, tako i ja uvek okrenem na svoju vodenicu, pa bih svašta da radim i započnem, normalno kako mi odgovara
Međutim da ima nešto ima, ima,

Recimo imam jednu komšinicu, lepa žena, bila onako sasvim slobodnih shvatanja, zgodna,  mislim razumete to što kažem, prava onako družica u nevolji, ali od kada je počela da peva u crkvenom horu, mrka kapa..
Postala smerna, onako , sve fina, mislim bila je fina i ranije, ali
Jednom, ranije, kad sam joj predložio, malo iz zezanja , a malo više ozbiljno, da “slušamo muziku dok se ne istroše note”

ona reče :
“Ne! Predala sam se Bogu, on me ispunjava”.

)
Eto ti, sad, a ja onako razočaran.

I sad nešto razmišljam, posle neko kaže da ne postoji. Ili možda da nađem drugačiji pristup da naučim taj crkvenoslovenski ili već koji, pa da unesem  malo čari i mistike

A možda me gleda onaj odozgo pa beleži, pa mi smesti po neku packu, tek da me opomene, da bi se vratio na ispravan put. Ne znam.

Srećan Božić i tako to.
Kako god, ne znam više ni o čemu sam pisao i šta sam hteo, ali setiću se pa ću da nastavim.

Advertisements
This entry was posted in misli, vera and tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s